Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 124

И свако од њих мисли да их једино очај и бол чине стварним,
дубоким бићем. О, која заблуда, радост је много тежа, јер је
неиздржљива и јер се увек, онима који себе називају хришћанима, чини
да је незаслужена.
Јунаци приче Три, Бараба, Краста и Сирће, подсећају на јунаке из
Станковићевих Божјих људи (Бекче, Цопа, Љуба...), а ту је и деда Дрда,
наизглед споредни лик, прљав и запуштен, са старачким боловима, који,
опет, асоцира на Станковићевог деда Весу. Они не асоцирају на
Станковићеве божјаке само надимцима, које носе као да су им крштена
имена. Атмосфера урбаног градског живота - сурове свакодневице која
нимало није наклоњена онима који на социјалним и друштвеним
маргинама једва преживљавају - не разликује се много од
Станковићевог времена. И његови јунаци - баш као и Пантићеви гладују, краду и просе, опијају се из очаја и вуку по улицама без циља, и
на крају умиру као звери. Јунак с надимком Краста, оптужен за крађу
гробљанских ружа, бива најпре сурово претучен, а затим заборављен у
подруму. Умире сам, у боловима, не пустивши гласа од себе, затворен и
везан за радијатор (...умирао