Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 2 и 3 | Page 29

hутевМ

испричао да се можемо попети на један од гасо метара и стићи на кров.

Излазимо на претпоследљој станици метроа, тамо где су кланице.
Пешачимо десет минута док не дођемо до гасометара. Прескачемо зид и

увлачимо се кроз прозор. Унутра се у облику спирале извијају челичне
степенице, пратећи кружни облик зграде, до отвора кроз који се долази

на надстрешницу. Одатле се може мердевинама доћи на куполу. Даље

не може. Најзад се налазимо на самом врху и пушимо цигарету. Тело је
превише

исцрпљено

од

пењања

да

би

се

плашило.

Из

суседног

гасометра чује се тупо ударање баса.

На крову остајемо готово цео сат.
Када се поново нађемо доле и кренемо у правцу метроа, јавља се
осећај бесконачности. Касније седимо у једном локалу с - ранама на
рукама и у прљавој одећи, срећни и у немом договору да се ћути о
срећи.
Поподне·, након што је Нина отишла, седим сам у затамњеном стану
и пушим. Споља се чују ударци чекића на градилишту. Напољу је већ
хладно.

Потрошена је

последња топлота

лета~

а

нова

не долази.

Замишљам колико сам ретко лежао на ливадама последљих лета или
тумарао у центру града кроз улице загрејане током дана. Сваке године

~знова одлучујем да овог пута не протраћим лето, да га зграбим
најбољим

снагама

и

сваке

године

се

поново

налазим

на

улици,

изненађен видљивим дахом које моје дисање оставља у ваздуху и
изгледа да је лето поново прошло не оставивши ниједан траг. Увек су ту

само сећања која треба да замене оно што је било.
Сада

седим

у

просторији

мог

стана

који

се

најпре

може

окарактерисати као дневна соба, у уста стављам упаљени део цигарете,

само да пробам. Укус је непријатан, уопште не личи на цигарету, више

подсећа· на логорску ватру или сагоревање без пламена.
Позивам Ану на мобилни телефон. Каже да управо седи у једном

кафеу у Гумпендорфској улици и разговара с једним пријатељем.
Осећам да сметам.

.

Каже да ће

.

се

вечерас јавити.

Када спустим

слушалицу, палиМЈОШЈедну цигарету, иако немам жељу да nушим.

На орману преко пута мене стоје две старе ветрењаче које раде на
светлост, поклони од баке. Једна се окреће сваки пут када се укључи

светло, а друга са~о поред јаког извора светЛости.

Ако се прикупи

довољно концентрације док се посматра, ветрењача може да се окреће у
другом смеру. Тако се играм када ми је досадно. Као сада.

Узимам у руке књигу коју сам данас купио. "Нико не зна више'~
Ролфа Дитера Бринкмана. Један пријатељ ми је препоручио ту књигу.
Првих двадесет страна читам с интересоваљем које постепено расте, али

је остављам на страну и још мало зурим у ветрењаче. Могао бих и да
изађем, размишљам, да седнем у неки локал и нешто читам или nишем.

26