Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 99

ЕСЕЈ РЕМБООВ ГРАД ИзМЕЂУ МЕТРОПОЛЕ И СТИХИЈЕ ГРАДОВИ То су градови! То је народ за који су се издигли ови сновиђени Алегени и Либани! Кућице од кристала и дрвета које се крећу по невидљивим шинама и витловима. Стари кратери, опкољени колосима и бакарним палмама, милозвучно ричу у огњевима. Свирка допире с љубавних светковина по каналима повешаним иза планинских кућица. Хајка складних звона кличе у клисурама. Притрчавају удружења дивовских певача чија одела и краљевске заставице блеште попут светлости врхунаца. На платформама усред понора Роланди трубе своју неустрашивост. По брвнима поврх провалија и по крововима крчама барјаци од небеског жара каче се на катарке. Апотеозе, рушећи се, доспевају на висоравни где се анђеоске кентаурке комешају међу лавинама. Изнад разине највиших слемена шири се море узбуркано вечитим рађањем Венере, прекривено звечањем бисера и драгоцених шкољки, посуто орфеонским бродовљем, - море које се понекад смрачи уз смртоносни блесак. На обронцима мучу жетве цвећа великог попут наших грбова и наших пехара. Из јаруга се поворкама пењу виле Маб у хаљинама мрке и опалне боје. Тамо горе, с ногама у слаповима и у купинама, јелени сисају Диј