Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 98

ЕСЕЈ
РЕМБООВ ГРАД ИзМЕЂУ МЕТРОПОЛЕ И СТИХИЈЕ

ГРАД
Ја сам привремени и не баш превише незадовољни грађанин једне метрополе коју сматрају
модерном.4
Овде видимо његово представљање, песник као да се упознаје са читаоцем. И поред свега што
има да каже о себи, он се декларише као грађанин, као да је то битна човекова особина. У једној, и
то не целој реченици, он нам много открива – ко је, где живи и какав однос има према месту на ком
живи.
...јер је свеколики познат укус био избегнут у намештају и у спољашњем изгледу кућа, као и у нацрту
града.
Са себе прелази на сам град. Објашњава појам модерне метрополе. Прво нам даје плошну слику,
само оно што можемо да видимо споља, као разгледницу. А онда се удубљује, даје оно духовно:
Овде нећете моћи да укажете на траг било каквог споменика и празноверја.
Тим духовним као да жели да изневери наша очекивања. Сви очекују да једна метропола има
развијен однос према духовном, сваки велики град поноси се својим црквама, катедралама. Рембо
занемарује њихов значај у том духовном смислу.
Морал и језик сведени су- најзад!- на свој најједноставнији израз.
Свима је већ познат тај клише да се у великим градовима брзо живи, да је све сведено и да нема
места за неважне разговоре. Људи у граду гледају само себе и то је њихов морал. Њихов језик се
свео само на нужно. Ова реченица је само блага критика, увод у тек оштрију и развијенију. Могла би
се чак посматрати и у иронијском кључу, због речце најзад која алудира на нешто дуго чекано.
Ти милиони људи, кој и немају потребе да се познају, толико наличе једни другима по образовању,
послу који обављају и старости, да тај животни ток мора да је вишеструко краћи него што то
некаква луда статистика налази за народе континената.
Рембо уочава да градови унижавају човека и његов живот. Обезвређују људски живот, где човек
само постаје један од многих. Метропола не трпи индивидуалност. То је један колектив који заједно
дише. Поставља се питање: да ли у једном таквом свету постоји место за уметника? У овом делу,
песник је потпуно објективизирао своју песму у прози, да би се потом опет вратио на себе.

4 Артур Рембо, Сабрана поетска дела, Паидеиа, Београд 2004. стр. 215

96

Исто тако ја, са свог прозора, видим нове
сабласти како се мичу у густом и вечном
диму угља,- у нашој шумској хладовини, нашој
летњој ноћи!
Видимо да Рембо ипак задржава своју
индивидуалност и да у сваком граду постоји
место за његово ја. Постоји контраст природе
и града. Град је свакако и центар индустрије,
загађен и прљав. Велики број људи који
живи у њему или само пролази кроз њега,
доприноси загађењу. Град представља
потпуно отуђење од природе, где сам дим
ствара и хладовину и ноћ. Врло је упечатљива
та слика прљавог града коју песник види
са свог прозора. Он себе одваја од гомиле,
стављајући се на место посматрача.
...нове Ерније, испред моје пољске кућице која је
моја домовина и све моје срце јер ту све личи
на ово- видим Смрт без суза, нашу марљиву
кћер и слушкињу, јадну очајну Љубав, и лепи
Злочин како пишти у блату улице.
Можда би његове синтагме деловале као
парадокси, али оне су врло логичне. Смрт
је без суза због саме безначајности живота.
Смрт људи узимају здраво за готово и нема
више емпатије, а самим тим ни суза. Људи
су у том великом граду, на том великом
простору, загубили своју људскост и крећу се
кроз живот без саосећања. Љубав је јадна и
очајна, јер је грађани немају једни за друге. А
леп је злочин, јер у једном таквом окружењу
само он и може да цвета. Овакав град је врло
депресиван, али и живописан. Тачно можемо
да видимо гомиле људи које се крећу кроз
завесе смога, додирујући једни друге у
пролазу, а ни не примећују се међусобно.