Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Seite 100

ЕСЕЈ
РЕМБООВ ГРАД ИзМЕЂУ МЕТРОПОЛЕ И СТИХИЈЕ

било тако лоше, Рембо се згража над тиме
што људи деградирају.
С јединственим смислом за огромност
обновљена су сва класична чуда архитектуре.
Враћање антици и рестаурирање свега
што је она за собом оставила. Отимање људи
за то благо.
Присуствујем сликарским изложбама у
просторијама двадесет пута већим него
што је Hampton-Court. Какво сликарство!
Неки норвешки Набукодоносор дао је да се
изграде степеништа у министарствима;
они потчињени које сам ја могао да видим и
сами су поноснији него Браме, а ја сам дрхтао
пр