Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 92

ЕСЕЈ FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА Frida Kahlo: Поломљен стуб (аутопортрет), 1944. разумијевања (ФБ, 2008: 127-55). Када би само могла објаснити колико је дубок и уништавајући тај њен осјећај изопћености и нијемости (ФБ, 2008: 49). Премошћивање болести путем тјелесне вишејезичности, Фрида је покушала остварити с Маестром, вјерујући у идеале љубави, пролазак кроз ожиљке у самоћу другог бића. Тијело се испоставља као узрок жеље (М. Proust). Одлучила сам те искушати изложивши ти своје тијело. Да сам ти само могла видјети очи док си ме одмјеравао. Моју тању ногу. Моје ожиљке од операција, све оно што није било за показивање никоме осим мојим докторима. ... На дневној свјетлости, у твоме атељеу, кад сам ти изложила своје тијело, први пут ми је постало јасно право значење те ријечи исписане грубим резовима кирушког ножа уздуж моје кичме. Била сам обиљежена, као жигосана ужареним жељезом. ... Осјећала сам како твој испитујући поглед клизи по мојим леђима заустављајући се на сваком ожиљку као да опипава моју карту бола. ... Нико никада није био тако гол као ја у том тренутку. Обични људи су само голи. Моје тијело је било голо и рањено, и због тога рањиво (ФБ, 2008: 34-35). Жеља да се стопи с Маестром 90 (Диегом Ривером), упркос трауми изазваној тјелесним огољавањем и да кроз љубав превлада болест/болност није побиједила њену изолираност. Њихова комуникација недовршености, неизрецивога, константног наношења емотивног бола није била утјеха нити спас већ нови, емотивни бол. Из круга тијело-превара-љубомора произашла је само усамљеност и дубока отуђеност. Тјелесна болест Фриду удаљава од Маестра. Болест не зближава, болест удаљава – најприје долази сажаљење, а затим физичко удаљавање (ФБ, 2008: 148). Ако и није било тако од самог почетка, Маестрова љубав се свела на сажаљење. Осјећала је како је између њих постојала нека неједнакост, пукотина коју је настојала затрпати свим и свачим. Знала је то по невјерици и захвалности коју је осјећала од првог тренутка и која се никада посве није изгубила. Шта би друго инвалид попут ње и могао осјећати осим дубоке захвалности што га нетко уопће хоће погледати? ... Је ли та њихова велика, и како је дуго вјеровала, козмичка љубав настала управо из такве врсте болесничке нужде, из њене очајничке потребе и Маестровог сажаљења, питала се. И од чега је она створила мит? (ФБ, 2008: 92)