Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 91
ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА
болно/нежељено тијело5
Ф
рида или о боли јесте роман посвећен унутрашњости, терету живота који се урушава, начину
на који траума обликује идентитет особе. Уградњом емоција у тијело текста, првенствено
физичке, па потом и емотивне боли, списатељица фрагменте Фридиног сјећања увезује у
јединствену причу о изградњи субјекта, почевши од дјетињства које понајвише одређује форму
идентитета. Наиме, сјећања на трауматично искуство дјетињства су ускрснута у свом интензитету
а дио су женског памћења и битан елемент у њеном трагању за властитим идентитетом
(Шафранек, 1983: 7-28). Претрпјевши бол дјечије парализе, искуство бјекства субјекта из властитог
тијела као начина одупирања болу, стигматизирана шепавошћу и суочена са страховима од
смрти, Фрида је схватила да ће се путем одупирања и маханизама одбране не само изборити за
голи живот и перципирати га друкчије већ темељито градити карактер у контексту комуникације.
Постојала су два начина да се с тим носи: предати се, прихватити шепавост као стање којег се
треба срамити и сакрити се у мрачни трбух куће – или борити се (ФБ, 2008: 12). Њен недостатак,
је имао два пола: сажаљење и злобу. Након тешке несреће у младости, када је била жива набијена
на колац, њено тијело други пут освијештено болом постаје средиште патње.6 Славенка Дракулић
преципира тијело не само као мјесто ужитка, већ и као мјесто бола, страховите патње иза које се
крије многострук и комплексан однос према тијелу које је подређено боли, обиљежено метафором
затвора. Постала је свјесна тијела као механизма, изванредном оштрином свих чула пратила је
како и гдје се јавља бол и како сваки појединачни дио тог механизма функционира потпуно неовисно
Frida Kahlo: Henry Ford Hospital, 1932.
5 Frida Kahlo је једном записала: Претрпјела сам двије тешке несреће у животу... Једна у којој ме трамвај онеспособио, а друга је
био Диего.
6 Након саобраћајне несреће живот Fride Kahlo обиљежиле су здраствене потешкоће и тридесетак операција, немогућност
материнства, константна борба с тијелом које је требало различита ортопедска помагала, сликање, комплексност односа са
мушкарцима, али и женама.
о њеној свијести и вољи, попут аутомата.
Било јој је очито колико стање тијела
увјетује њене осјећаје, понашање, мисли.
Чињеница да је то тијело било њезино за
њу више није имала исто значење као прије
несреће (ФБ, 2008: 20-21). Тијело можемо
окарактерисати као сензор које посједује
комуникацијске системе јер је способно
да говори, да памти, да се сјећа. Clarissa
Pincola Estes добро примјећује када каже
да свакој рани на женском тијелу одговара
рана на истом мјесту у самој култури. Култура
потцјењује, напада и осуђује тијело/а које
не задовољава стандарде тренутне моде.
Оштре просудбе о прихватљивости
тијела стварају ... разне жене у илегали
(Pincola estes, 2007: 229). Жена је научена да
мрзи властито тијело, да робује законима
културе, иначе се не може зауставити
„контрола” културе и њене потребе да је
расијеца, дезинтегрише. Мучило ју је питање:
ако збо