Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 90

ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА

Muray Nickolas: Frida Kahlo

хронологију бола (Ј. Погачник), оивиченим посљедњим сатима Фридиног
живота. С обзиром да роман руши реалистичку слику свијета уз помоћ
наративних манипулација, илузија које произлазе из сумње у могућност
миметичког исказивања и доживљавања свијета, ваља имати на уму и
проблем текстуалне репрезентације емотивног, трансмисије сексуалног
у текстуално, начине уградње тјелесности у језичко што обиљежава
поетику цјелокупног прозног дјела Славенке Дракулић2 с посебним
нагласком на роман Фрида или о боли у којем списатељица преводи
2 Низ од пет Дракулићкиних романа, којег затвара управо роман Фрида или о боли тематизира
деконструисано тијело бола, трауме и страсти. Наиме, како то каже Андера Златар, женско
тијело у приповиједним текстовима Славенке Дракулић је изложено погледу извана, вањском
оку, изложено опасности, некој врсти крајњих радикалних стања. Роман Холограми
страха (1987) је нека врста аутобиографског записа о ауторичином стању, трауми тијела
коју изазива болест. У Мраморној кожи (1995) јунакиња у потрази за идентитетом открива
осамљеност властитог субјекта којег не може превазићи ни однос са властитом мајком. Страст
љубави која осуђује ју наке романа Божанска глад (1997) контекстуализирана је довођењем
тјелесности/сексуалности као јединственог комуникативног система у жижу интересовања,
јунаци су у сфери ненормираног јер се очување љубави путем физичког (чина) сједињења
испоставља као канибалско. Као да ме нема (1999) је роман исписан из угла жене о женском
преживљавању ратних злочина, а разултат је снажна репрезентација тијела погођеног
траумом силовања.

88

у језик Фридино сликарство које шаље поруку боли, наглашавајући
разлике у медијима, јер слика може бити аутентичан израз боли,
за разлику од ријечи којима се теже артикулира стање болним
освијештавањем тијела. На својим је сликама проговорила језиком боли.
Али, једном насликана, бол више није била само њена. Оно што су слике
изражавале, престало је бити само њено искуство и њена стварност.
Сваки се гледатељ могао с њом идентифицирати и доживјети њену
бол као своју. Ма како биле драматичне, њене слике нису само побуђивале
саосјећање, већ су будиле сјећања на властито неугодно искуство или
чак патњу. Једном насликане, слике јој више нису припадале. Отеле су
се њеној контроли.3 Иако у роману нема аутореферeнцијалних осврта
нити проблематизирања проблема поетике и писма вјешто је наглашен
сукоб акомуникативног карактера боли путем Фридиног лика с њеним
исказивањем. Наиме, Фрида указује на немогућност језика да искаже
бол јер је неизрецива. Бол је у почетку била неподношљива. Али
нити интензитет нити ступњеве боли није знала описати јер није
налазила ријечи којима би то изрекла. Могла је рећи да је бол продорна
и свеобухватна, али је већ на самом почетку одустала. ... Како описати
тијело које гори, рану која пече? Управо тим ријечима, али то су, знала
је, ипак само ријечи које им не би приближиле њен осјећај. (ФБ, 2008:
21). Frida Kahlo препреку објашњавања ријечима прелази сликама које
урлају, иронично проговарају о женском искуству разоткривања бола,
али истовремено и маскирања рањеног – реaлног тијела. Рјечник њених
слика припада искључиво женској сфери у коју мушкарац има приступ
само као иницијатор патње или посматрач другачије унутрашњости, али
и аеротизоване спољашњости. Фридине слике проговарају знаковима,
симболима, амблемима и анатомским приказима органа, у синтези
јединственог и тренутачног дјеловања, гледатељ/ица (ра)спознаје поруку.
Дракулићева се не зауставља на томе, узимајући за увод цитат из књиге
The Body in Pain слиједом Eleine Scaru4 говори о разарајућем дјеловању
боли на језик, враћању језика на предстање звукова и крикова.
Екфразичним односом спрам слика Fride Kahlo које коментарише у
кратким и ефектним есејима у роману, наративним дионицама упућује на
показну снагу језика, ослобађајућу моћ скривеног иза ријечи и слика, при
том уписује женскост у писмо. Стања болности/болести, раздора у свим
видовима комуникације (како језичке, тако и тјелесне), искуство тијела
као расцјепљеног механизма подређеног боли, покушај (п)одвајања
субјекта, излаз на друштвени план је озакоњен приповиједањем. У
превојима и пукотинама текста ишчитавамо значење неисказивог које је
превладано полилогичним, асоцијативним и размрвљеним реченицама
семантички потенцираним ријечју бол путем које у цјелокупном простору
романа одјекује њена звучност и значење (Кундера, 2007: 85) што утиче
на конституцију дјела у свијести читатеља/ице процесом читања.

Дезинтеграција:
3 Сви преузети цитати из романа у наставку текста ће бити под озна