Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 85

ЕСЕЈ ЗБОГ ЧЕГА ТЕЛЕ? никакав доктринарни израз већ само нејасно одређен, некодификован ритуал. Међутим, као што знамо, религија никада није само ритуал; потребан јој је збир некаквих веровања која објашњавају смисао ритуала. Ако стварно постоји таква инваријанта, она ипак нема ничег заједничког с претендовањем на истину. Сличност са религијским култом налази се негде другде. Колективно идолопоклонство једноставно је пројекција заједничких емоција или емоционална квази-стварност и производе веома потребно осећање истоветности. Допуштено нам је да претпостављамо да сви људи имају потребу за тако колективним учешћем у свету испуњеном емоцијама, и то осећање суналажења откривамо подједнако у правом религијском култу и у његовим идолопоклоничким пастишима или у политици, спорту, популарној уметности. Индивидуални идолопоклонички чинови, као што је интензивно љубавно искуство, или неодољива фасцинација, наравно да су нешто друго, мада испољавају иста основна својства: чини нам се да наш лични живот гута нешто боље од нас и пружа нам осећање да смо део више стварности. Чин одавања поштовања уздиже поштоваоца. Немогуће је да идолопоклонство ишчезава тамо где и даље постоји истински религијски култ, с обзиром на то да савремена техничка средства чине да се комуникација, а са њом и настајање колективне стварности, лако остварују. Људи су увек тежили религијским култовима који им омогућују чулни, видљив контакт с божанским, или са натприродним силама. Разни секташки покрети данас у већој мери подмирују потребу од великих цркава, због тога треба сматрати да ће инвазија различитих секти и култова напредовати. У очима традиционалних религија оне су носиоци идолопоклонства, јер су традиционалне религије у хришћанском свету у приличној мери изгубиле мисионарски занос и боје се да ће бити оптуживане због нетолеранције. Потребан им је нов језик, али га тренутно не налазе. Чуда су доста честа, с тим што се обично догађају међу сиромашним и необразованим људима, а римска црква их без већих отпора не потврђује. По свој прилици то слаби њен утицај на душе и олакшава деловање секташких покрета. Ако је ипак истина да у том смислу живимо у веку идолопоклонства, да су световни сурогати моћнији од религијског култа, ипак није вероватно да је последњи изумро. Култ малих световних земаљских божанстава која ће нужно брзо нестати и бити замењена другим божанствима, не може подмирити потребе које подмирује религија: вечне потребе живота у свемиру који има смисла, нуди и помаже остваривању тог циља. Чак, скривено очајање израња из псеудомолитви и псеудоритуала окупљених око божанстава. Потребе за религијом као таквом по свој прилици не подмирује свако, па ипак можемо претпостављати да спадају у антрополошке инваријанте које научне теорије не могу заменити. Ако би требало стварно да се угасе то би значило да је људска врста престала M  = M R