Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Página 86

ЕСЕЈ КИБЕРПАНК, ИНТИМНО И ПРИСТРАСНО... Симона Модреану cа француског превела: Невена Бабић (преузето из Magazine Littéraire) Сиоран - ученик светитеља Обузет грозницом мистика, тих „рушилаца апсолутног”, Сиоран је захватао воду са извора различитих религиозних традиција (или јереси). „Онај који не мисли на Бога живи као потпуни странац самоме себи. Јер пут самоспознаје води једино кроз Бога, а универзална Историја није ништа друго до опис облика које је Он заузимао.” (Сузе и свеци) C матра се да познајемо Сиорана као сјетног мислиоца, нападног полемичара, аристократу разорне сумње, уживаоца заједљивих ријечи и горких пилула, али много мање нам је позната његова религиозна позадина – потресна борба коју је против себе водио један мистик, недвојбено противрјечан, осујећен, запостављан, али ипак дивље аутентичан. Од свог оца, свештеника у селу Рашинари, примио је православни одгој, придодат традиционалној мјешавини предачких обичаја, ритуала и сујевјерја, карактеристичних за руралне крајеве његовог дјетињства. То ће мало-помало у духу младог, образованог, занесеног човјека, љубоморног на историјску судбину „великих” народа, изазвати снажну одбојност. Нарочито од мало познатих тренутака екстазе које је доживио између 1920. и 1927. године, пооштрених, ако 84 не и изазваних периодом крајње рањивости проузроковане дуготрајом несаницом, о чему говори Силвији Жодо: „У сваком случају, проживио сам тренутке у којим се уздижемо изнад привида. Тренутке изненадне дрхтавице која вас обузме без икакве најеве и биће се нађе зароњено у невјероватну пуноћу или прије у тријумфалну празнину. Било је то искуство од изузетног значаја, директна објава ништавности свега. Тих неколико илимунација отвориле су ме за спознају врховне среће о којој су говорили мистици.”1 Ако је размишљање о Богу једина права Сиоранова преокупација, сасвим је природно што су га привлачили сви азимутски мистици. Најприје критичким духом, јер сваки мистик, независно од духовног тла на којем је поникао, представља забрињавајућу фигуру за званични догматиски систем, који не проповиједа вид директног и потпуног односа са Богом, него ублажени надомјестак ритуала без икаквог дубљег смисла и различитих обичаја, који најчешће замјењују вјеру проживљену у њеној најдубљој суштини. Сиорана затим привлаче својеврсно уживање у патњи и неподударање у понашању и ријечима тих „рушилаца апсолутног”. Тај чудан облик унутрашње јаловости, та „чамотиња у Богу”2, тај непрекидни spleen усљед преобиља божанског, које зовемо acedia, лако су завели овог мислиоца парализованог мртвилом духовно безгласног друштва. 1 Разговори са Силвијом Жодо (Entretiens avec Sylvie Jaudeau), ед. José Corti, „En lisant en écrivant”, 1990, стр.13 2 Сузе и свеци (Des larmes et des saints), из сабраног дјела, ед. Gallimard, „Quarto”, 1995, стр. 317