Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Página 84

ЕСЕЈ ЗБОГ ЧЕГА ТЕЛЕ? што људи поштују и чему одају поштовање није Бог, тако да је сваки чин одавања поштовања нужно идолопоклонички; с обзиром на то да су људи углавном равнодушни према светости, непрестано врше светогрђе, а да тога увек нису свесни. Светогрђе је, на пример, посећивање цркве само због тога да бисмо се дивили њеној архитектури и сликарству, чак можда слушали сакралну музику с обзиром на њене уметничке вредности или читали Библију само због тога што је сјајно књижевно дело итд. У безбожном друштву људи и даље употребљавају реч „идолопоклонство”, мада је њен смисао, као и све друго, тривијализован и нејасан; људи повремено идолопоклонством називају одавање поштовања стварима које, по њиховом мишљењу, то не заслужују. Тако с тачке гледишта либералне идеологије култ народа или фирера може бити жигосан као идолопоклонство, иако не због тога што се супротставља поштовању Бога већ због тога што се обожавају ствари другачије од оних као што су, на пример, слобода која је у очима либерала највиша вредност. Другим речима, у веку општег релативизма категорија идолопоклонства каткад се може користити да би се кудили они који не признају нашу хијерахију добара. „Идолопоклонство” у таквим контекстима постаје безначајна погрда. Постоје и масовне појаве које доиста заслужују тај назив, јер су битан део нашег живота: обожавање великих јунака нашег времена – рок певача, филмских глумица, славних спортиста. Такви чинови култа нису само нешто заједничко већ привлаче масе људи које кроз то стичу осећање колективног идентитета. То се чини необичним људима који су изван тога: рецимо, коју врсту идентитета постижемо тиме што смо поштоваоци познатог фудбалера? Које вредности настају захваљујући хистеричној еуфорији гомиле младих на концерту? Како се производе велике богиње филмског екрана, као што су Грета Гарбо, Марлен Дитрих, Мерлин Монро? Недавно смо били сведоци необичног догађаја у историји идолопоклонства, наиме погреба принцезе Дајане. Жена без образовања, која је свој кратки живот углавном провела на веома 82 Е. Ворхол, Мерлин Монро успешном саморекламирању и стварању властитог култа, да би у тренутку смрти постала право језгро идентитета милиона људи. Милиони су размишљали о њој као о „једној од нас”, не узимајући у обзир да та млада жена по свој прилици никада у животу није двапут обукла исту хаљину и никада није путовала другачије него приватним авионом или скромније, возом у вагону првог разреда. Међутим, како се показало, није изазивала завист већ пре осећање идентичности у маштаријама. По свој прилици, створила ју је телевизија, али је мало славних људи које је створила телевизија, а веома мало правих идола. Свеприсуство таквих знакова псеудорелигиозног поштовања у нашој култури наводи нас на питање: која то врста вечне људске потребе објашњава савремено идолопоклонство? Ако претпоставимо да је Бог умро и да смо Га брутално приморали да се повуче из нашег света и сакрије у својој непрозирној усамљено