Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Seite 83

ЕСЕЈ ЗБОГ ЧЕГА ТЕЛЕ? Љубавници, Тарот карта Библијска забрана која се односи на слике у Библији није разјашњена, јер Бог нема обичај да образлаже своје заповести, а неки рабини су нас чак упозоравали да од Бога не захтевамо објашњења, нити да их налазимо. Можда је Бог предвидео, да ако би иконе биле допуштене, да се уметници не би ограничавали само на световне објекте већ да би желели да приказују и разне божанске ствари, што лако води лажним култовима. Због тога је сликарство гурнуто у област забава за гоје. Хришћанска црква је на крају дала дозволу, мада је више пута (између осталог на Тридентском сабору) упозоравала на злоупотребе: култ реликвија светаца, такође икона, не треба да буде усмерен на њих саме, као на стварне предмете већ искључиво на Бога. Упозорења су, како се могло и очекивати, била узалудна. Верници су поштовали иконе и реликвије као средства магичне силе и од њих, као од магичних механизама очекивали велике успехе. Култ икона је нешто природно: људи желе да се религиозна осећања и молитве усредсреде на фигуре видљивих, док је свеприсутни, невидљиви Бог Отац неухватљиви апстракт. Мистици су се служили сликама као једноставним средствима концентрације, мада су упозоравали да иконе не треба контемплирати, нити им се радовати због њихових естетских вредности, због тога су користили и естетски безвредне иконе. Најинтензивнија средишта култа су, како нам се чини, чудотворне иконе Богородице: то је лако разумети, јер је Мајка Божија најпоузданији извор радости, коначно уточиште од животних недаћа; због тога не треба више објашњавати због чега је Богородица свеприсутна у животу католичког народа. Масовно популарна девотност у средиштима култа Девице Марије доказује да Бог ипак није умро, упркос академским пресудама. Чак се чини као да Девица Марија води вишеструки живот у бројним светилиштима, у којима јој се указује поштовање: тако да постоји Девица Марија из Гваделупе, из Фатиме, из Ченстохове, из Лурда и слично и све оне се малчице међусобно разликују по успешности својих интервенција и услуга. Протестанти су увек осуђивали култ Девице Марије као изразит пример саблажњавајућег папистичког идолопоклонства, чак као покушај замене Свете Тројице несветом четворицом, додавањем једне личности, и то женског пола. Европска уметност је у неким земљама доживела тешке ударце од протестантског иконокластичког вандализма, мада није тешко признати да су за то имали добре аргументе, с тачке гледишта хришћанске теолошке традиције. Hi tres unum sunt – ово славно апокрифно Comma Johanneum наметнуло је прилично тешке загонетке и проблеме научницима и свештеницима хришћанске Европе, тако да можда није потребно да повећавамо број наших теолошких проблема. Иконокластичке страсти по свој прилици нису нестале и Ален Безансон их у својој књизи Limage interdite открива у основама модерног апстрактног европског сликарства. Како у категоријама теолошких интерпретација, тако и у религијским осећањима идолопоклонство је супротност светогрђу. Ово последње се заснива на дотицању нечег недодирљивог, на деградирању светог, на третирању светог као световног предмета, односно светост се игнорише и не поштује. Ово прво заснива се на приписивању светости нечем што ово не поседује, на развлачењу својстава sacruma на ствари које то не заслужују, на указивању поштовања световним предметима. Обе врсте грешних чинова претпостављају да је нешто у суштини свето и достојно поштовања. У хипотетички потпуно секуларизованом друштву, где ништа није свето, нема ни идо