Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 78

ИНТЕРВЈУ Тања Шљивар Чини ми се као да су емоције, догађаји, одласци, упознавања, снови, шале, дешавали симултано са самим писањем и описивањем истих од њега. И у то да је позориште колективна умјетност и да му је потребна цивилизација. Срећна сам што радим то што радим, а награде ми потврђују да су и други људи препознали мој рад, као нешто себи блиско, што је од великог значаја, нарочито на почетку професионалне каријере. ПУТЕВИ: Драма „Пошто паштета” је ушла и у селекцију стотину двадесет најбољих европских драма у протекле двије године, па је тако одабрана и за публикацију Европске театарске конвенције. Колико Вам је то значајно? ШЉИВАР: Изузетно ми је значајно, јер ће публикација „Нова европска драма” да се промовише на фестивалу у Висбадену у јуну ове године, који је посвећен откривању нових драма из Европе, тако да се ту отвара, мала, али ипак могућност за евентуалну интернационалну продукцију. ПУТЕВИ: Које теме Вас интересују? Шта је по Вашем мишљењу најзначајније да се обрађује у савременом театру? ШЉИВАР: Лично ме највише интересује шта једна особа може да уради другој, како може да је промијени, поништи, учини бољом или гором. Занима ме како утичемо на некога када га сањамо, или изгребемо, или када му кажемо нешто што је истина, нешто што није истина, нешто што није знао, када га ошамаримо, или му додирнемо полни орган. Такође ме интересују затвореност, изолација, отуђеност, немогућност комуникације са самим собом, са другом особом, заједницом, друштвом, градом и плаши ме постојање могућности да се стваран контакт са другом особом никада и не деси. Иако можда парадоксално из позиције драмског писца, ја ипак мислим да је за савремени театар мање битна тема која се обрађује, а више начин, израз, 76 средство, форма којом се она обрађује. Ако тему позоришног комада схватимо, онако како се углавном код нас схвата, као нешто што на сцени добије облик који укључује кулисе, салон у ком костимирани, психолошки развијени ликови пију чај, са којима се публика за вријеме гледања представе идентификује, а онда оде кући и ништа се не деси, онда је по мени, што важније дистанцирати се од таквог погледа на театар, а тек онда бирати теме. ПУТ