Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15

ИНТЕРВЈУ Тања Шљивар Нисам сигурна колико награде упућују да сам „на правом путу”, јер ја стварно не знам шта би тај прави пут требало да буде. Сигурна сам у то да волим позориште, да не желим да одустанем од њега Интересују ме затвореност, изолација, отуђеност, немогућност комуникације са самим собом, са другом особом, заједницом, друштвом, градом и плаши ме постојање могућности да се стваран контакт са другом особом никада и не деси ПУТЕВИ: У Атељеу 212 недавно је постављена Ваша драма „Пошто паштета” за коју сте добили Михизову награду. Незахвално је аутора питати о чему пише, али можете ли укратко наше читаоце упознати са радњом ове драме? ШЉИВАР: Радња драме смјештена је у село у околини Бањалуке, у Маглајане, или прецизније у месару „Лој” гдје се главни јунак роди, одрасте, заљуби, ожени и умре, што је отприлике све што човјек и може да уради у животу, или како нам Jarvis Cocker каже „dance and drink and screw because there's nothing else to do”. Радња има и два тока, један, условно говорећи мелодрамски, који прати љубавни однос месара и манекенке Славице Еклстон, а који је отпочетка постављен као утопија, јер је заснован на једном сусрету, након којег месар гради будистички храм својој љубави, а манекенка гради

Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 77