Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 212

ПУТОПИС
У ПОСЕТИ НОБЕЛОВЦУ

Александар Шимуновић

У ПОСЕТИ НОБЕЛОВЦУ
(Поводом 50-годишњице уручења Нобелове награде Иви Андрићу)

М

оја гошћа, млада професорица
књижевности Ана Александровна
Тимирева, обожавалац нобеловца
Иве Андрића, пожелела је да види Травник и
у њему доживи „Травничку хронику”.
Кренусмо. Дан је обећавајући. Креће и
разговор.
Говорим, како је Босна мало када била
своја. Само је Турци држаше преко четири
века и исламизираше хришћански народ.
А у немирним временима, као у роману
о конзулима, велике силе журно шаљу
мисионаре, не би ли Босном овладале.
Помињем и ове скорашње, и неког Ирца који
ми рече да су пред долазак овамо, сви имали
да прочитају „Травничку хронику”.
Тад се гласно запитах, да ли су они
уопште разумели онај монолог доктора
Колоње о црној и крвавој црти? На то моја
гошћа поче, као да чита:, ... „коју је... неко,
некада, услед неког тешког и апсурдног
неспоразума потегао између људи божијих
створења... као да су они људска прашина,
што промиче између истока и запада, не
припадајући ни једном а бијена од оба”...
Задивљен, рекох да је у Андрићевом делу

210

свака реч јака, а мисао густа, мудра и далековида. И сетим се опраштања помоћника француског
конзула Дафосеа, од фра Јулијана из гучегорског манастира. Покушавам да цитирам: „Али Ви сте
овде без школа, без ичега, и кад једнога дана цивилизација стигне до вас ви нећете више
моћи да је примит