Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 211

ПРОЗА УСПОН ДО СРЕДЊЕГ СЛОЈА албанске Моцарте испред опере. За пијанца са шеширом који би се на подземној станици Stephansplatz бацио под метро, да га једна жена није повукла за мантил и рекла: „Живите, молим Вас!”. За голубове које је забрањено нахранити и просјаке којима је забрањено уделити. За бугарског академика који је увек делио флајере испред клуба U4. За првог деду на бувљаку у пола пет ујутру и кобасицу са качкаваљем. Ходам са Вивиен и Селмом улицом Linke Wienzeile и говорим о недалекој прошлости. „Овде, на овом месту” кажем, „сломила сам ребро, али то је било одавно. Делила сам флајере и пала, а један конобар из оближњег кафеа ми је донео воду, али стално сам падала у несвест. Хитна помоћ ме је пребацила у дежурну болницу одакле су ме послали кући пешке, рекавши да ми није ништа. Следећег дана сам опет делила флајере. Носила сам ранац са 10 кила папирног ђубрета по целом граду и говорила себи: кукавице, није ти ништа. На крају ми је понестало ваздуха и неко је позвао хитну. „Са сломљеним ребром се никако не сме носити тешко”, рекла ми је лепа докторка. „Од повреда ребара ребро не јача”, кажем Вивиен и Селми, баш пре него што, неколико година касније, скрећемо у улицу Gumpendorfer Straßе на путу ка фитнес-центру. 209