Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 210

ПРОЗА УСПОН ДО СРЕДЊЕГ СЛОЈА Барби Марковић Успон до средњег слоја Н акон што сам комбиновала пепито сукњу са розе мајицом и шминкала се као аниме-девојчица и слушала како рођаци у купатилу купају и шишају моју бабу самртницу, која вришти, и како јој говоре: „Гле' како баба има младе ноге. Тако стара – а тако младе ноге” и након што сам затим и сама отишла до купатила по плаву маскару и то баш у тренутку у ком је баба повикала: „Оставите ме, ја сам господарица породице!” и помислила: „Које срање!” и прескочила бабине чворновате ноге како бих изашла из купатила и наставила да се припремам за концерт на коме сам желела да се допаднем одређеном пријатељу – постало ми је јасно да морам да одем. Када сам са огромним тешким послужавником претрпаним криглама и винским чашама у једној и трулексом у другој руци покушала да преузмем наруџбину педесетоглаве групе јапанских туриста који говоре искључиво јапански, док је кратконога гринциншка дива иза мојих леђа разговетно дошаптавала шефици да очигледно нисам ведра особа и премало се осмехујем, и најзад, када ми је након тога испао послужавник, а стара проста келнерица ме назвала глупачом – схватила сам да неће бити лако. За младог архитекту који ме је у ноћи свог рођендана позвао на састанак и следећег дана покупио испред студенског дома у лепом старинском аутомобилу. За госпођу из магистрата која ми је након читавог месеца рада на предмету 208 продужавања боравишне визе вратила и наочаре које сам заборавила приликом предаје папира. За дилера Петера који је покушао да ми објасни реч „Оида”, седео са мном у парку, исекао и послужио ми прву папају и на крају побегао од секса. Који ми је осим тога позајмио и књигу Џефа Нуна, ено је још на полици. За Јелену са којом више не разговарам. За цимера Албија, пре него што сам га познавала, када су у његовој соби месецима биле само плоче. За лепу докторку која ме је за сваки случај послала на рендген и утврдила сломљено ребро. За Растка, филозофа, који је постепено распродавао очеву стару збирку новчића, како би финансирао докторат, али се навукао на хероин и рекао ми: „Лако је теби. Ти све радиш како треба.” За Афроамериканца који је код куће имао искључиво америчке протеине у праху, а кога сам пољубила. За девојку која се стропоштала низ степенице у подземљу станице Landstraße са фасциклама у обема рукама и повредила се, којој сам покушала да помогнем, која је међутим поплавела у лицу и вриштала док се око ње није окупила цела станица и појединац није позвао хитну помоћ, након чега сам се онесвестила. За колегиницу розе косе с којом сам припремала први реферат, а која је била јако стидљива. За Ирму којој је било још много теже него мени и на крају се вратила у Босну. За пријатну келнерицу из ресторана, која ме је стрпљиво подучавала, иако сам била неспретна. За чудног човека у превременој пензији, некадашњег службеника у авио компанији, алкохоличара, који је покушавао да прода софтвер за учење језика на просторима бивше Југославије и плаћао ми неко време сувише новца за бесмислен посао. За жену која ми је упркос лошем немачком дала свој мобилни телефон и 7 евра на сат M