Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 209
ПРОЗА
Буђење
Могао сам да побјегнем, кад год сам хтио. Мислим да ми нико не
би направио проблем око тога. Мислим да ме нико не би ни тражио с
претјераним ентузијазмом. Једина недоумица је била – гдје побјећи и с
којим новцем. И за то ми прво треба посао. Нисам ја баш толики боем.
Ако побјегнем, побјећи ћу са сталним запослењем.
Господин X читао је цијело послијеподне. Књига је имала нешто
мање од 200 страница и успио је да дође до краја прије него што је
Дара донијела вечеру. Током читања је једном морао да оде у тоалет и
једва је издржао на ногама током те понижавајуће, дозлабога напорне
активости. Осим тог анималног путовања, није нити једном прекинуо
читање.
Дара је ушла са оном истом тацном. Овога пута је носила питу и чај.
Јеси ли ти читала ово срање, довикну јој господин X млатарајући
жутом књигом.
Дара остави тацну на сто и погледа тужно према човјеку на кревету.
Био је готово смијешан, у пругастој пиџами, лоше обријан, зајапурен и
рашчупан, константно љут на себе и свијет који му се полако отвара.
Зацрвенивши се од уха до уха, жена нијемо одмахну главом.
Ово је такво једно ђубре од књиге, да ја заиста не знам шта ће ми
толико јебеног Горана Новаковића у мојој кући... Мораћу да напишем
једну ригорозну критику о томе...
Госп