Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 213
ПУТОПИС
У ПОСЕТИ НОБЕЛОВЦУ
гледајте како ћете, каже мени он... јер
што Бунапарта затражи нико није одбио...
Него чим види Аустрија...затражиће она
да примите и њеног а за њом ће доћи
и Русија... Еј оде ти далеко комшија,
заустављам га ја, али он се само смјешка,
рђа латинска, и хвата се за брк: Ово ти
мени одсијеци ако не буде ја овако што
ти кажем, ја налик на ово.” Ана је дивном
гласовном модулацијом сликала сцене.
Са доласком конзула, читалац брине и
пати са ликовима које је писац одабрао и
знао много о њима, јер је већина њих заиста
постојала. Са трајањем конзулских времена,
на конаку се променило неколико везира,
о чијем се сјају одлучивало у Стамболу, да
би се отуд поручило и гашење тог сјаја.
Обично прогоном, свиленим гајтаном или
отровом. Читаоца задивљује образовање
везира и конзула, па је то једино што
њихове сусрете чини пријатним. У другим
приликама, конзули препознају источњачки
живот вечитог сплеткарења и лажи. Као она,
Ибрахим-пашина прича о погибији Селима
III или о „гушењу” устанка у Србији. А тек она
згађеност, коју су доживела оба конзула, када
им је везир показао камару усољених носева
и ушију, наводно отсечених устаницима.
Због немирења да живи у босанској
забити, Ана Марија, жена аустријског конзула
често упада у канцеларију, говорећи: „Ах
Јозеф, за Бога мило