Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 202

ПРОЗА ЈОГУРТ ЗА ШЕЗДЕСЕТОСМАШЕ Ранко Павловић ЈОГУРТ ЗА ШЕЗДЕСЕТОСМАШЕ Ч овјек је данас свој само онолико и онда колико је и када је у сукобу са цијелим свијетом. Изгледа ти ово као испразна парола? Вараш се, друшкане мој. Да си на својој кожи осјетио како те безочно јашу и сатиру кад свима повлађујеш зарад неког непостојећег или неухватљивог мира, другачију би пјесму пјевао. Ти мислиш да ја са својих јалових тридесет седам и дипломом економског факултета коју је већ почела да нагриза патина волим џвоњати у овом твом кафићу? Радије бих да сагоријевам или љенчарим у канцеларији, сасвим свеједно шта од тог двога, или да, кад посла већ нема, пустим код куће тихо Шесту симфонију Густава Малера, па с Басаром или Бели Марковићем у руци, опружен на каучу, уживам као млади британски господичић чекајући мјесто у Дому лордова. Али, мени се, друшкане мој, не осмјехују ни радно мјесто на бензинској пумпи, ни одборничка клупа, камоли нешто Горњем или Доњем дому. Повлађуј, повлађуј, цијелог живота само повлађуј. Е нећу више, окренућу и ја лист! Него, дај ми још једно пиво, платићу кад будем имао... Ето, данас сам опет изјурио из куће главом без обзира. Ни доручковао 200 нисам. Ћалац почео да гњави: „Какав доручак, сада је вријеме ручку, али ти то не видиш крмељавим очима! Не може таква мисао у ту твоју тинтару док је не провјетриш и из ње истресеш облаке дуванског дима који си ноћас накупио по тим јазбинама у којима само мумљате и љумате као пећински људи! А ми смо у твојим годинама... ма какви у твојим годинама, много млађи... ми смо чашицама јогурта јуришали на Скупштину и рушили власт. Да, да, мајковићу! Рушили истрошену и успостављали нову, демократскију власт, а послије митинга журили на радно мјесто, да не трпи процес производње. А ви, готовани и љенчуге, ви бисте да вам се све сервира на тањиру, па још и златни есцајг да добијете, да не бисте случајно запрљали руке масноћом из јела и знојем с наших жуљевитих руку”. „Ма иди, човјече”! обрецнуо сам се на оца. „Лако је вама било извести јогурт-револуцију. Био виши стандард, имало се. Де ти данас, друшкане мој, купи јогурт и изведи револуцију! То бих ја волио да видим. Нема новца ни за јогурт којим ћеш прехранити породицу, камоли за тамо неке револуције”.