Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 201
ПРОЗА
ЧЕМЕР НЕИЗМЕРНИ
– Па наврати, Петре... – чујем низ ходник.
Месечина у Хаустору љубави
И
спод Панчевачког моста, са градске стране, налазе се дине песка.
Тамо човек осети да није на овом свету, да је негде далеко, у
најмању руку на Месечевој кори. Враћао сам се оданде из касне
ноћне шетње. Како сам долазио са доње стране, поред Пионира, испод
Војно-географског института, уморан, одлучих да испресецам улице и
нађох се испред пространог хаустора између облакодера што су са друге
стране гледали на Ново гробље.
Из правца Албанске споменице ишла су три младића обријаних
глава, с цокулама на ногама од којих је звечао асфалт. Нагонски сам се
зауставио. Застали су и они. Нешто су се домунђавали показујући главом
у правцу хаустора у којем је риба (добра)(тројка) радила фелацио типу
прислоњеном о зид. Изгледало је као да гласају да ли да претуку једног
богаља којем заправо и није до живота, или момка у животном напону,
с ерекцијом. Двојица од њих климнула су главом у правцу хаустора. И ту
се није имало шта приговорити, одлука је донета демократски, већином
гласова.
У магновењу помислих да им привучем пажњу, да повичем, да их
извређам. Но они су мислили брже. Брже су се и кретали. Већ су били на
пола пута до мете, кад су их оно двоје спазили и стали да беже на другу
страну. Он се, због спуштених панталона, кретао спорије.
Пошао сам за њима брзо колико сам могао, али, када сам стигао
са друге стране хаустора, њих више није било, замакли су за наредни
угао. На улицама нигде никога, само је негде далеко бректао камион
усисавајући градско ђубре.
Кад би постојао такав камион за ону тројицу, помислио сам.
Ујутру, у време пред школу, у „дванаестицу”, док сам покушавао
да запишем догађај из претходне ноћи, хрупила је група шипарица и
заузела задњу платформу. Могле су бити M
= =