Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 200

ПРОЗА
ЧЕМЕР НЕИЗМЕРНИ

Малтретирање добродушног света

П

одигао је поново густе црне обрве, држао их горе накратко, и
спустио.
Уживам овако да их мучим. Моје несрећне саговорнике.
Има их две врсте. Једни, који ме одјебу и пре него што отворим уста.
И други, као Ерик, који су мање-више добродушни, и не могу то да ураде,
па им је непријатно. Као сада Ерику. Како првима не могу ништа, остају
ми само други за малтретирање.
Сада је, заваљен, подигао руке иза главе и тамо их држи.
– И, што има код тебе?
По други пут ми поставља исто питање. И ја по други пут одговарам
истим речима.
– Ништа. Баш ништа. Посла ни од корова. Оних годину дана
волонтирања код вас овде једино ми је време уписано у радној
књижици...
Спустио је руке на трбух и укрстио прсте.
– Нећеш ми веровати. У једној фирми, када сам отишао да питам за
посао, ставили су испред мене приступницу у неку политичку странку.
Тип ништа није рекао, само је спустио испред мене и отишао да обави
неки посао.
– И?
– И ништа. Кад се вратио мене није било ту.
– Јебига...
Сад ће померити листове папира на радном столу. Онда ус -
-