Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 197

ПРОЗА
КАДА БИХ МОГЛА ПОНОВО

комшије. Маглена ноћ је сећање.
Мали црни апарат, недуго после тога,
шаље гласове: „ Мама је умрла. Мама је
умрла. У пола два.”
„Ноћас у пола два, по мени се ваљало
нешто тешко. Притискало ме. Хтела сам да
плачем. Преплавио ме је страх.”
Осетила сам њен одлазак, знам. Кроз
своје тело. Или можда само сан. Посетила ме
је пре одласка. Она чије очи су ме пратиле као
две огормне месечеве мене, шта год да сам
радила.
Купујем карту. Возим се кроз ноћ.
Помишљам: у страшној хладној просектури
она је коначно сама. Оно чеге се увек
плашила, обујмило ју је. Без ичије руке. Без
ичијег погледа. Празнина ноћи кроз коју се
не могу разазнати никави обриси постојања
гужва сећања. Сасвим изненадно: плачем.
Понекад бих помишљала како ће ме гледати
својим воденим плавим очима и изрећи
опрости, а потом ћу је држати за руку. Пре тог
часа. Никако нисам желела да нестане тек
тако. Потпуно сама. Наша мржња, мислила
сам спојиће нас у том часу. И узајамни опрост
као мана расуће се на све часове, на све
године нашег војевања око једног човека.
Мужа. Сина. Зајебала сам се. Зајебала ме је.
Није смела још отићи.
Наш заједнички вољени човек чека ме
у светлости Медитерана. У овим пределима
никад не јењава сјај. Развејани зимским
ветром , печени сунцем дугог лета, мириси
мора иза брда, мириси камена и ливада
лаванде, кадуље свуда разбацане испод
стења, утискују носталгију за непознатим,
извлаче парчиће раштрканих предачких
слика.
„Шта си јој обукао?
„Неки костим.”
„Нови или стари? Била је много смршала,
стари јој нису одговарали.”
И замишљам како се око њеног слабог
укоченог тела набира број већи сако и сукња
је само овлаш прислоњена. Скоро да сам
љута. Она не би волела да оде неугледна
на други свет. Мора да је имала нешто
припремљено. Нешто у чему се осећала
пријатно.
„А испод? Нашао си неку лепу кошуљу?”

„Боже, о чему ти мислиш!” (већ је љут)
„Волела бих да си је лепо спремио. То је,
ипак, заувек.”
Питала сам се да ли су је обули? У мом
крају мртве не обувају. Кажу: мораш бос
прећи с ону страну. Пре ће бити да су радије
остављали обућу онима који су је могли
подерати.
„Нашао сам и неке ципеле. Исто црне.”
Схватам да је и костим црн. Да сам била
ту, послала бих неки леп. Цветни какве
је носила у летње дане, показујући нас
чаршији као накит. ( Што је нас потпуно
избезумљивало. Као играчке. Живе. Тако смо
мислили.)
Међутим, можда је и она желела црни.
Ипак, била је удовица. Можда је он само
испуњавао њене жеље.
Да, жеље. Њене жеље су биле само
њене. А наше, опет, наравно само наше.
Кад би се развиле и послагале пред неког
психоаналитичара, била би то кућа истоветних
жеља. Само различитих темеља и носача. О
разликама фасаде и детаљима ентеријера,
не треба ни помишљати. Свако је имао
свој јединствен идеал. Наш је био да на
одмору лежимо до подне. Њен да нас буди
и размешта по кућама и баштама своји