Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 198

ПРОЗА
ЧЕМЕР НЕИЗМЕРНИ

Дејан Вукићевић

ЧЕМЕР НЕИЗМЕРНИ
Из романа у рукопису Церебрум

Два разреда мање

Н

ешто ме је тргнуло из сна, какав кошмар или штогод друго. Нисам
га се сећао, па сам се могао сматрати срећним. Али, ту срећу
никако нисам осећао. Кад мало боље размислим... Кад мало дуже
размислим, не сећам се да сам икада и био срећан.
Некакви трагови, фронцле таквих сећања постоје. На каруселу,
седим на сиво-плавом делфину, имам четири, можда пет година, док
посматрам мајку како прекрштених руку гледа у мом правцу, испуњава
ме нешто непознато, чим се изгуби из видног поља, осетим страх, хоћу
ли је поново видети. И сваки круг исти осећај среће, па страха, среће, па
страха, укруг, укруг...
Сећам се и укуса плазме у топлом млеку, али то је ужитак који може,
али и не мора да има везе