Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 196

ПРОЗА КАДА БИХ МОГЛА ПОНОВО Весна Капор Када бих могла поново П осле смрти сви смо лепши и бољи. Целовитији и садржајнији су нам животи. У сећањима све задобија облике савршеног. Све због чега смо били изопштени, због чега су нас мрзили или кињили они који нас надживе у сећањима поправе. И опросте. Због тога вреди живети. Јесте, то је апсурд преливен гротеском. Како иначе објаснити то што сада, ево, плачем. Мајка мога мужа, она што је сањала да има снаху пријатељицу, она што је наглас смело као шалу понављала да је жену увек лако наћи, а мајка је једна, она што је после мене брисала прашину, не верујући мојој крпи, она што није смела да ми препусти варјачу нити ринглу без надгледања, преместила се из стварног света у причу. У којој ће јој свако приписати доброту о којој није ни мислила и отписати много онога што је учинила, као део више намере и реда који није ни разумевала. „Срећо, бака ноћас путује.” Дете збуњено препушта слушалицу мајци. Ја сам та мајка. „Сад је стварно готово”, чује се из малог црног апарата. Жена, заправо ја, осећа трнце у језику, у прстима. У уху јој се шире таласи језе. Овог пута, овог пута, верујем да је то стигло. Ипак, увоштеним гласом, гласом аутоматске 194 секретарице, одговарам: „Попијте лек, зовите Хитну. Држите се.” Затим узимам други телефонски апарат, тихо и као да се већ догодило кажем: „Мајка ти је лоше, готово је.” Он, мој муж и син далеког гласа, не верује. Напољу промиче магла као облаци. Из њене нигдине извирују, местимично, осветљени прозори као душе изгубљених прича. Залебде из њих сенке, чује се гдегде смех или огољен глас. Самоћа се протеже као плашт у овој ноћи што огољава свет магленим преливима. Далеко одавде, трепери светло у коме се изобличава лице старице. Лекари су немоћни. Они је мрзе. Једва чекају да престане да их узнемирава позивима. Она и не жели лекаре. Она под прстима које превлачи преко дланова држи руку свога јединца. То је једини лек. „Не могу вечерас, мајко. Уморан сам.” Длан га пече. Десетогодишње дете плачно каже: „Не дам ти да идеш. Нигде. Никада ниси ту.” „Шта, позлило ти је у болници, и ти си се вратила кући да мене зовеш! Па шта је та болница? Биоскоп? Позориште? Кафић? И шта су ти лекари? Избацивачи слабих? Мајко, уморан сам.” Она одустаје. „ Биће ми боље.” При том мисли, биће ми боље једног дана сигурно, једног дана кад одем. Биће ми сигурно добро. Сутра. Хладно јој је. Њена крв претвара се у воду. Мишићи више не могу да носе лице. Капци покривају очи, усне губе облик. Негдашња јака жена, лепа, постаје флекава црвена сенка. Свеједно јој је. Да ли ће ико доћи. Не жели да уђе у сутрашњи дан. Сто двадесет милиона белих крвних зрнаца обећавају јој да ће је заробити, расточити, заледити. Лекаре није брига. Син не жели да зна. Лежем у средину ноћи желећи да је што пре преспавам. Кад легнем раније сан одбегне много пре зоре. Остави ме насукану на голе и хладне часове у којима се још није објавила ниједна прашка свет