Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 195

ПРОЗА
СПОМЕНИК

С опрезом је дубоко удахнуо и позвао што га грло носи: „Упомоћ!”
Најежио се. Још никад у свом животу није изговорио ту ријеч и готово
није могао вјеровати да је у ситуацији да је користи. Након тога је љутито
заћутао. Чинило му се да се вокали не чују тако добро и код слиједећег
повика викнуо је опет „Хеј”, са једним дугим е. Али одговора није било.
Био је жедан. Пржени кромпир којег су у Седруну послужили уз
кобасицу био је преслан. Да ли се негдје у близини можда чуо неки
поток? Не, ништа. Само вјетар, неуморно. Поред њега на избочини
стајао је грм алпске руже чије је лишће већ покрио бијели слој снијега.
Баумбергер се лагано сагнуо и покушао да сркне снијег с лишћа, али то
му је гасило жеђ онолико колико и пивска пјена. А шта ако овдје мора
провести ноћ? „Хеј”, изненада је викнуо што га грло носи: „Хеј, упомоћ!”
Одговора није било. Претражио је десном руком џепове хлача и јакне на
десној страни као и лијеви унутрашњи џеп, онда је учинио исто лијевом
руком, што му је ишло теже због болова у зглобу и ране која је још
крвавила. У предњем џепу кошуље нашао је коцку шећера коју је узео из
ресторана на превоју. Пио је кафу без шећера и сваки пут би понио шећер
којег су сервирали уз кафу са собом.
Кад је био код куће и неком посјетиоцу понудио кафу, поставио
би пред њега једну велику округлу стаклену здјелу са кесицама
и пакетићима шећера. Откако му је жена умрла, здјела се готово
превршила, али упркос томе он се није одрицао своје навике. Пази, рекао
је сам себи, пази, Баумбергеру, ово ти је сада сва залиха.
Поново је извадио мобилни телефон, поново отипкао 117, поново му
је апарат тврдио да га повезује са 117, прије него му се поново наругао
поруком да је могућ само позив хитне службе. „Срање”, промрсио је,
„биједно срање