Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 192
ПРОЗА
СПОМЕНИК
је справа стајала пред телевизором, а најчешће је гледао дневник
при окретању педала. Једина тешкоћа се састојала у томе да при том
није могао водити никакве забиљешке. Откако му је жена умрла, није
више могао запамтити о чему су говорили у вијестима; по обичају је
буљио у слике које су, да зло буде горе, пратиле сваки прилог. Када су
извјештавали о преговорима,одмјеравао је одјећу и фризуре дотичних
особа, а кад је желио установити о чему се заправо у тим преговорима
радило, прилог је већ био прошао. Недостајали су му њихови разговори;
било му је јасно да је једна новост постајала новост тек онда кад би је
испричао својој жени или с њом поразговарао о томе. Зато је припремио
једну свеску поред фотеље испред телевизора како би у њу забиљежио
најважније ријечи које је послије дневника још једном гласно изговарао у
празној соби: доктори критикују нови тарифни систем; број незапослених
у лаганом порасту; нови самоубилачки напад у Израелу; војни хеликоптер
ударио о стијену, двије особе тешко повријеђене. Чак и такву вијест
морао је забиљежити како слиједећег јутра не би био изненађен кад
колеге из одјела животног осигурања о томе буду разговарали. Међутим,
кад је окретао педале, није волио прекидати ритам, поготово ако би
подесио вожњу на веће оптерећење, на скалу 8 или 9. У ствари – и та
помисао га је шокирала -, било му је свеједно шта се догађа у свијету,јер
он више није осјећао да му припада, бар не његовом активном дијелу.
Не нашавши више никакву пречицу, успео се једноставно страном
обраслом травом и грмљем боровнице. Магла је сада била тако густа да
није могао видјети да ли се стварно кретао према слиједећој кривини
цесте или можда