Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 193

ПРОЗА СПОМЕНИК пјесму; иначе је чуо само дамар кишних капи које су падале по површини баре и његовој кожној јакни. Опет се кратко зачула звоњава, а онда је умукла. Мотор неког аута негдје из дубине, али откуд? Иза клупе се дизала лагана узбрдица – у том правцу би сигурно требало да се налази врх. Баумбергер је спустио актовку на клупу и закопчао горњу дугмад јакне. Потом је зграбио торбу и наставио се успињати одлучним корацима кроз маглу. Одједном га је налет вјетра залио огромним количинама кише. Баумбергер се сагнуо и покушао донекле заштитити лијевом руком. Није носио капу, па су се тако читави мали потоци слијевали преко његове четкасте фризуре низ лице и за врат. Брисао их је надланицом, а кад је најзад спустио руку, био је стигао. Ту је стајао споменик, један огроман, суморан крст од гранита, а у подножју је било његово презиме, урезано великим словима: БАУМБЕРГЕР. Без имена, без године, само његово презиме. А на најдоњем дијелу подножја још један натпис: Е МОНТИБУС САЛУС 1. Баумбергер није знао латински језик, па га је натпис љутио. Ако је нешто било довољно важно да се обиљежи једним спомеником, зашто се није могло писати на њемачком? То му је звучало необично весело - хокус покус монтибус. Погледао је горе према крсту који се тмурно дизао у висине и прошао круг око споменика, све у нади да ће пронаћи негдје некакву таблу с објашњењем о мјесту Баумберговог пада или тријумфа, али изгледа да се претпостављало да ће сваки посјетилац знати у чије је сјећање подигнут крст. У сјећање на познатог Баумбергера којег једино он није познавао. Код куће би одмах ишао у потрагу; коначно би могао употријебити стару швицарску енциклопедију коју је његова жена донијела у мираз, а која је толико простора заузимала. Вјетар га је тако снажно ударао у леђа да се за тренутак морао чврсто придржати за крст. Пјесма бријега се претворила у лелек. Баумбергер је знао да му ваља одмах кренути назад. Закорачио је пар корака низбрдо, пустио се такорећи вјетру да га носи низ падину. Није се радило о правцу у ком се налазила бара, али је бара ионако по неком његовом рачуну била на погрешној страни врха, на страни која није била окренута према превоју. Кад се посљедњи пут нашао у оваквој магли? И на таквој олујној киши? Ципеле су му пропуштале, осјећао је да су му чарапе мокре. Гдје се налазила стаза за стоку коју се надао да ће пронаћи? Ту, право испред њега. Снажно је закорачио, оклизнуо се на трави и пао на задњицу. Одмах се придигао, ништа се није десило, али мокро бусење траве је било права замка за ноге, док су вјетар и киша непрестано чешљали низ падину. Дакле, ако је икако могуће, треба се држати стазе. Лијева рука га је бољела, њоме је ублажио пад. У ствари, сад би требало да наиђе на скијашки лифт, а слиједити лифт, мислио је, била би такође једна од могућнос -