Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 191

ПРОЗА
СПОМЕНИК

суд, који они опет по правилу избјегавају због трошкова, поготово
кад им се не ради о неким значајнијим сумама новца. И поново су
почеле колати гласине под плаштом реченице: „Сад се размишља о”,
након чега би слиједила нпр. Претпоставка да ће се цијело подручје
осигурања одвојити и прећи у приватне руке. Баумбергер је угледао
цијеви, мноштво забетонираних, затворених цијеви које су вириле из
тла и запитао се да ли су дио војног или спортског комплекса, као што
се питао чему припада једна метална кутија на коју је неочекивано
наишао иза једног грма алпских ружа. Кривудање цесте му се одужило,
па је кренуо првом пречицом, једном стазицом која се стрмо успињала
до слиједеће петље на цести. На хоризонту се могла видјети само још
излазна станица једног скијашког лифта, али споменик још није могао
разазнати.
Имао је осјећај да не стоји лоше с временом. Тридесет минута хода,
казао му је ручни сат, а он је већ превалио добар дио успона, тако да би
за десет минута требало да стигне на врх. Кад је на слиједећој кривини
погледао нагоре, видио је само још облаке, једну густу сиво-бијелу масу
која је ограничила
видљивост на свега пар метара. Али није било никакве сумње да је
стаза која се од кривине одвајала и водила уза страну била слиједећа
пречица. И тако је кренуо том пречицом и наставио се успињати. Док је
год ишло узбрдо, био је сигурно на правом путу, а ионако се увијек може
вратити. Али прије истека четрдесет минута које је себи зацртао није се
желио враћати.
Подаље се зачуо јасан звук неког звона и он се запитао откуд потиче.
Његова звоњава га је необично потресла, а онда је схватио да га је
подсјетила на капелу у којој се вјенчао. Прије неколико година жена му
је умрла од прекасно откривеног рака и он никад није мислио да ће му
она толико недостајати; изгледало му је чак да се заљубио у њу тек пошто је умрла. Њихова јединица кћерка
живјела је у Канади, била удана за једног пилота и имала двоје мале дјеце.
Откако је телефонирање постало тако јефтино, Баумбергер је звао једном седмично, већином недјељом.
Бољело га је што је она била тако далеко; зет му није био нарочито симпатичан и потајно се надао да ће се
кћерка прије или касније развести и заједно са његовим унучадима вратити у Швицарску, најкасније кад он
буде у пензији.
Пречицом је стигао до слиједеће кривине цесте и тражио је слиједећу стазу како би и њом крочио
хитрим корацима. Исплатило се што је скоро сваке вечери по пола сата проводио на кућном бициклу. Та

на кажипрсту преко лијевог рамена. Са извјесном дозом задовољства
примијетио