Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 184

ПРОЗА ВАРОНЖЕВИЛ Вилијам Бојд Са енглеског превела Магда Јовановић Варонжевил О ливер се натмури и гурну наочаре до корена носа, просуђујући мајчин сумњиво ведар осмех и покушавајући да игнорише Лисјенову скоро подсмешљиву, скоро подлу гримасу поноса и самозадовољства. Лисјен је био мајчин „пријатељ”: Оливер је закључио да му се Лисјен нешто нарочито не допада. „Шта је то тачно?” упита Оливер, гледајући да добије на времену. „Мислим да то људи зову бициклом,” рече Лисјен. Оливер примети да је мајци била забавна та духовита упадица. „Знам то”, рече Оливер стрпљиво, „али зашто ви дајете мени бицикл?” „То је поклон”, рече његова мајка, „то је поклон за тебе, да можеш да идеш у истраживање. Реци хвала чика Лисјену. Заиста си неподношљиво размажен.” „Хвала вам, Лисјене,” рече Оливер. „Врло сте љубазни.” Био је то солидан бицикл, мало превелик за њега, црн, с три брзине и са светлима, и имао је – Оливер је признао да му се допада та справица – мали покретни подупирач помоћу којег је бицикл стајао самостално кад би га паркирао. Није му, међутим, дуго требало да схвати шта су стварно хтели да постигну овим поклоном. Оливер се питао да ли мајка доиста мисли да је он толико глуп. Сваки пут кад би се Лисјен довезао из Довила, увек после ручка (и увек би одлазио пре шест), мајка би се обратила Оливеру речима: „Оливере, душо, што не одеш бициклом до Варонжевила да пошаљеш за мене ово писмо?” Дала би му сто франака и рекла да попије диаболо ментхе 182 у кафићу на тргу. „Истражуј,” ревносно би га потом подстицала, машући неодређено рукама наоколо. „Луњај тамо-амо. Предивна природа, плаже, дрвеће. Слобода широког друма. Напуни плућа, драги мој, напуни плућа.” И Оливер би се клонуло попентрао на велики црни бицикл и возио низ цесту до Варонжевила, писма затуреног за појас. Имао је јасну предоџбу о томе шта ће његова мајка и Лисјен да раде у његовом одсуству – у ствари, био је сто посто убеђен да је то укључивало много љубљења – и био је сигуран да се то његовом оцу не би допало. Једном приликом је био затекао мајку и Лисјена како се љубе, посматрао их је немо, помало узнемирен жестином, гласним усисавањем које су производила њихова уста док су се узајамно прождирала. Онда су се раздвојили и мајка га је угледала. Одмах га је одвела у суседну собу и објаснила да је мама била несретна и да је чика Лисјен напросто био љубазан покушавајући да је разведри, и да би било најбоље да ништа не каже тати. Обоје су истог трена били свесни – Оливерове очи су се сузиле од бес