Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 185
ПРОЗА
ВАРОНЖЕВИЛ
не проговоривши ни речи док је успут бучно усправљао већ усправљене
столице.
Оливер је погледао напоље на мали трг и предао се мислима: најпре
о својој мајци и Лисјену, затим о красти која је лепо зарастала на његовом
лакту; о жељи да има некаквог кућног љубимца, сисара или рептила, није
могао да се одлучи; о филму који је његов отац снимао у Лондону… Онда
је посматрао, криомице но помно, ретке госте који су улазили и излазили
из кафића, дивећи се с времена на време савршеном нехају с којим је
његов бицикл стајао паркиран – мало нагнут, али постојан и чврст на
ногарима – те запазио како је помало елиптична верзија сенке бицикла
накошена на плочнику, док је сенка точкова, додирујући праве гумене
точкове, била у исти мах и апсолутно правилна и неоспорно искривљена.
Израз „веран попут сенке” паде му на памет и помисли како је то тачно,
али онда се запита где нестаје сенка кад сунце не сија... Како може нешто
да ти буде верно ако га не видиш? … А онда му се мисли вратише на
мајку и Лисјена па одлучи да се врати што је спорије могао, надајући се
да неће затећи у кући Лисјена, тако да неће морати да се сретне с њим
онако тајанствено умивеним и намирисаним, с оним његовим сталним
смешком на уснама, препун мрске наклоности према Оливеру на коју он
не беше навикнут.
Стари сликар је још непокретно седео у пољу свеједнако зурећи у
море и обалу. Дан је био у послеподневној измаглици, небо