Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 183

ПРОЗА
ШТА СЕ ВИДИ СА ДЕВЕТОГ СПРАТА?

„Ко то”? упита жена.
„Ти доле које гледаш”, рече човек.
Жена гвирну проз прозор. „Доле нема никога”, рече она.
„Ма, шта ти знаш”, рече човек и прогура се поред ње.
Доле доиста није било никога
Човек погледа у жену. „Видели су те”, рече, „па су побегли”.
„Ко”, рече жена, „ко је побегао, о чему ти причаш”?
„Мишеви”, рече човек и подиже фотоапарат. „Хтео сам да их
фотографишем, а сад су побегли. Ти си их отерала”.
„Ја”, викну жена, „како сам могла да их отерам када их уопште нисам
видела”? Заустила је још нешто да каже, али онда се предомислила и
приближила човеку. „На ком смо спрату, на осмом”?
„На деветом”, рече човек.
„Са деветог спрата не можеш да видиш миша на улици”, рече жена,
тријумфално климну главом и усправи се.
„Окуд ти знаш шта ја могу да видим”, одврати човек, „ниси ти очни
лекар”.
„Ако си их видео, рече жена, онда су то били пацови, а не мишеви. Са
деветог спрата сваки пацов изгледа као миш”.
„Соко види миша са још веће висине”, рече човек. Помислио је да ће
жена наставити да му се приближава и он закорачи уназад, прво један
корак, потом још један. Даље није могао јер је иза себе осетио зид.
„Волео би да си соко”, рече жена и загледа се у човека. „Не”, рече
мало после, „ниси ти соко. Можда си кобац, али соко сигурно ниси”.
„Шта си ти”, подругљиво рече човек, „ Дарвин”?
„Нећу више да говорим”, помисли жена и не рече ништа. Пришла је
столу и почела да премешта ствари које су стајале на њему. Није престала
док свака ствар није доспела на ново место.
„И шта сад то значи”, рече човек, „је ли то нека порука или, можда,
некакав савет”?
Жена је ћутала.
„Кладим се да је савет, настави човек. Савет је, је л’ да да је савет”?
Жена узе празну чашу и пође у кухињу. „Мишеви”, помисли она, „ он

ће мени да прича о мишевима”! Отворила је собна врата, викнула: „То су
бил пацови”, и онда брзо затворила врата за собом.
Човеку који је стајао поред прозора и кроз телеобјектив посматрао
наспрамни солитер учини се да му неко нешто говори, али када се
осврнуо, видео је да је соба празна. Није знао шта се десило са његовом
женом. Пре више од пола сата однела је неке прљаве судове у кухињу.
Док је излазила из собе, довикнула му је нешто о пацовима, што он
уопште није могао да разуме. Јесте, помињали су мишеве раније, али
пацови – о њима нико ни реч није рекао. Загледао се за тренутак у веш
који се вијорио на једној тераси, али у том вртлогу разнобојних тканина
није могао са сигурношћу да препозна женски доњи веш. Начас му је
било криво, али онда помисли да ће ветар убрзо да стане и да нема
потребе да се секира. Поново је помислио на жену и на пацове, али
ничега није могао да се сети у вези с пацовима , већ му је на памет пао
доњи веш који јој редовно купује а који она никада не облачи. Ако ускоро
не почне да га носи, рекао јој је недавно, мишеви ће у њему направити
гнездо. Отишао је до собних врата и ослушнуо. Ништа се није чуло. Онда
му се учини да се неко приближава вратима, па се стога брзо одмакао
и упутио у најудаљенији угао. Срце му је ударало као да се спрема да
полети. Чекао је, чекао, али ништа се није чуло и он спусти фотоапарат на
столицу, потом на сто. На столу је све сигурније, помисли човек. Кренуо је
п