Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 164

КРИТИКА НАОМИ КЛАЈН - ДОКТРИНА ШОКА Борис Максимовић Наоми Клајн – Доктрина шока или успон капитализма катастрофе Наоми Клајн, „Доктрина шока – процват капитализма катастрофе”, Самиздат Б92, Београд, 2009. „ Ј ер наш рат није с крвљу и с тијелом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог свијета, с духовима пакости испод неба.” Ефешанима, 6,12. „Misinformation is a weapon of mass destruction” Fatihless О чему уопште говори ова књига? Одговор је колико једноставан, толико и компликован. Укратко, говори о томе како мултинационалне компаније искориштавају катастрофе (природне непогоде, ратове, економске кризе) или их саме стварају у сврху спровођења сопствених циљева. „Откривање топле воде” – рећи ће неко. Ствар баш и није тако једноставна као што би се могло учинити. Истина, сви смо ми својим очима имали прилику да видимо свакојаке лешинаре који су из овог несрећног рата изашли као милионери, али они су уствари само један дјелић слике, само завршни дио једног процеса чије коријене не можемо да видимо тако лако. Ова књига нам даје комплетан 162 увод у стање ствари, скида вео прашине са остатка мозаика. Шта је то доктрина шока? „Изворна катастрофа, државни удар, терористички напад, слом тржишта, рат, цунами,ураган – цјелокупно становништво баца у стање колективног шока. Бачене бомбе, терористички испади, удари вјетра служе да умекшају друштво као цјелину, баш као што трештава музика и ударци у собама за мучење омекшавају затворенике. Једнако као тероризовани затвореник који одаје имена својих другова и одриче се вјере, шокирана друштва често се одричу онога што би иначе бранила до задњег даха.” У приказу ове књиге у магазину „Ролинг Стоун” стоји: „Свако ко жели схватити како функционише свијет, треба је прочитати одмах.” Како се остварује глобална доминација и којим средствима? И како се борити против ње? Ту су суштинска питања којима се бави ова књига која не би била толико занимљива нашој читалачкој публици да са њених страница не читамо сопствену судбину. Истина, у њој се не говори о Босни и Херцеговини, али читајући о економским шок-терапијама у Чилеу, Ираку, Кини, Русији видимо колико се ту ради о истим принципима. Јер, како је могуће да се исте ствари са истим посљедицама и истим покретачима дешавају већ шездесет година, од државног удара у Ирану, 1953. па до готово идентичне инвазије на Ирак са истим циљем. (Бомбардовање Србије се савршено поклапа са тим сценаријима. ) Застрашујуће је кад човјек схвати колику подударност у себи крију све ови случајеви – од имена људи и организација па до пропаганде која их прати. Није овдје ријеч о некаквом мистериозном новом свјетском поретку и штокаквим апстрактним циљевима који се крију иза тога. Са необоривим аргументима Наоми Клајн показује да прије већине државних удара изведених од западних сила стоји национализација природних ресурса матичне државе (рудника, нафтних бушотина, лука...) Напросто, пред очи искрсава онај песимистични старозавјетни стих, који је ипак израз најдубљег познавањ   -