Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 163

КРИТИКА ИНТРОСПЕКЦИЈСКИ МЕГДАН ЗА ДЕНАЦИФИКАЦИЈУ И ИСТИНУ Светислав Басара да не може да умре и плејаде ликова из личне, националне и свјетске, ближе и даље историје, г. Крамбергер води свој kampf и долази на домак просвјетљујуће Истине. И иако зна да ју је свијету готово немогуће пренијети, јер „постоје људи који не верују ни својим очима, који воле да живе у илузијама, и којима ни документима не можеш доказати истину”, он ипак даје неколико спасоносних рецепата за досезање онога што испрва боли, па тек онда ослобађа. Пут који води кроз разрачунавање са колективизацијом, лажним „заједничким” интересима, квазинеприкосновеним истинама, митом о достојанству као јединој некварљивој роби до потпуног укидања „колективнонесвесног, које је отац свих фашизама” је пут ка Царству Небеском. Једином истински постојећем одредишту заборављеном од свих, па и од оних којима је путовање ка Тамо у опису радног мјеста. И то само зато јер су помислили да су нешто, а сљепило за Истину се увијек појављује и развија паралелно са том помишљу. Чим помислимо да смо нешто, аутоматски постајемо ништа. Као што пише и у Библији. Чим је непоколебљиво почео да верује сам у себе, човјеку су се широм отворила врата у смрт. Тако да, тек ако се ослободимо „притиска несносне глупости” и чекања „историјске дистанце” Истина ће нам се открити алтернатива за све лажне неупитне вриједности. Показаће нам се као нова вјечнопостојећа Отаџбина, а пут ка њој, дуг и ни мало безболан, као једини могући излаз из ужаса колективне самообмане. Да, она тражи „одбацивање окрутног идола бољег живота који спушта ионако ниске духовне критеријуме” и одвикавање од самог живота који је ништа друго до „најобичнија зависност, као наркоманска зависност од хероина”, али за разлику од онога што нам се нуди као реалност, она ипак постоји. Из искуственог пакла насталог усљед сопствене „склоности најогавнијим греховима”, г. Крамбергер изналази препоруке за останак на правом путу; сљедовање ријечима Григорија Двојеслова, Јована од Крста, Мартина Лутера. Или приклањање алтернативним препорукама умјетника Ере Миливојевића кроз које досежемо само дно људске егзистенције, што је и јеванђељска претпоставка за устајање. Нпр. Искушавање статуса слободног умјетника, „језиво стање незапослености, екскомуницираности из јавних предузећа, одусуство сигурности које се темељи на радној књижици и радним обавезама”. Није ни мало безболно престати порицати сопствену смртност, и прихватити чињеницу да се на телефонски број који грчевтио чувамо на згужваном папирићу у неком скривеном џепу, можда никад нико неће јавити. И да, и ако се и јави неће нас заштитити од тог крајњег ударца реалности. Суочавање и преусмеравање приоритета захтјева борбу. А борба почиње спутавањем „животиње у себи која се радује могућности смуцања и траћења времена на глупости”, супротстављањем свудаприсутним „искеженим њушкама нацизма и расне сегрегације”, суочавањем са мислима које нас опсједају а устају против наших „најдубљих и најискренијих убје