Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 162

КРИТИКА ИНТРОСПЕКЦИЈСКИ МЕГДАН ЗА ДЕНАЦИФИКАЦИЈУ И ИСТИНУ Стојана Валан ИНТРОСПЕКЦИЈСКИ МЕГДАН ЗА ДЕНАЦИФИКАЦИЈУ И ИСТИНУ Светислав Басара, „Mein Kampf”, Лагуна, 2011. К ао што су „људска беда и тупоумност најочигледнији када људи дају све од себе да их превазиђу”, тако се и порицање и бјежање од стварности никада не очитују тако јасно као када се трудимо да их прикријемо. Стварност и њене бруталне манифестације најдјелотворније укидамо у два правца. Најприје поричемо или бјежимо сами од себе, а затим и од окружења. Ако се, у веома ријетким моментима, и деси да се запитамо у вези са тим, укидање стварности се опет покаже као најприхватљивији образац понашања. Backpacking кроз живот тако дјелује олакшан, али прекпреке на које је неминовно наићи понекад најбруталније онемогуће бјежање или било какво кретање уопште. И једноставно их је немогуће порећи. Шта онда? Онда смо, тако осуђени на мировање, оспособљени за самосагледавање и суочавање, и уколико то желимо у прилици да поведемо борбу. Борбу за разграничавање стварности од њеног наметнутог симулакрума. И наравно, да сагледамо алтернативу. Г. Крамбергера великог заљубљеника у бициклизам је снашло нешто налик томе. Болна будност усред стварности га је задесила као посљедица дијагностиковане дискус херније. Смјештен на „озлоглашено” одјељење неурологије, г. Крамбергер је осуђен на мировање. 160 Благонаклона промисао га , осим уз незаобилазног Дремпетића (болесника који пуца од здравља, човјека навикнутог на све привилегије, шпијуна сваког система, незаобилазну креaтуру свачије свакодневице), без каквих није могуће боравити чак ни у болници, смјешта и поред једне непроцјењиве сродне душе. Врло брзо, будући мудар човјек, он пролазећи кроз апстиненцијску кризу од кретања које је „зависност као и већина ствари које сачињавају људски живот” („ако то уопште може да се назове живот”) увиђа „подмуклост простора” и чињеницу да га је „непокретност задесила да би стигао свугде”. Уз утјешну мисао Мајстора Екхарта „патња је животиња на којој се најбрже стиже до спасења”, г. Крамбергер и г. Апрцовић, два непокретна истомишљеника, у болници, воде сваки свој, и један заједнички kampf. Апрцовић у жељи да жив дочека „једини истински догађај” – крај свијета, а Кармбергер да се прочисти од фашизма. Јер Крамбергер гледа на Дремпетића као на нижу расу и гаји „недопоустиву тежњу за проширењем lebensrauma. Тежњу кој