Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 157

КРИТИКА ИЗВЈЕШТАЈ О ПРАШКОМ ГРОБЉУ састанак Каљостра и других илумината на Донерсбергу, што је, опет, само по себи пандан Валпургиној ноћи. У то вријеме се појављује и дјело Мориса Жолија (1829–1878) Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа, а ријеч је о либералном памфлету који критикује Наполеона Трећег и садржи бројна угледања на Сија. Ту није крај и Жоли није био посљедњи који се окористио туђим идејама. У роману Бијариц, под псеудонимом Сер Џон Ретклиф, Херман Гедше је плагирао Димину сцену на Донерсбергу тако што ју је релоцирао на прашко јеврејско гробље, умјесто илумината окупио представнике дванаест племена Израиља и приписао им завјереничке планове, такође преузете од поменутих претходника. Овај Гедшеов петпарачки роман не би био толико значајан да не представља важну премосницу од Француске ка Русији, од амбијента у којем су се „Протоколи” зачели до средине гдје су први пут објављени као такви. Од Сија преко Мориса Жолија до Сергеја Нилуса, који плагира и Гедшеа и Жолија у свом Антихристу, у дјелу које садржи поглавље о завјери касније познато као „Протоколи сионских мудраца” и углавном засебно штампано. До Нилуса овај фалсификат долази, како се вјерује, преко Пјотра Ивановича Рачковског, талентованог и злокобног шефа руске тајне полиције у Паризу. Од фикције преко памфлета тако стижемо до опскурног лажног документа у чију вјеродостојност многи касније неће посумњати. Довољно је рећи да Еко досљедно прати ове координате на мапи европских завјера, нарочито тамо гдје су оне оваплоћене у књижевном дјелу, опонаша али и литерарно надмашује ове у основи тривијалне жанрове, те тако ствара једно изузетно занимљиво и за читање допадљиво штиво. Техника лажног документа у књижевности, која је дала бројна изванредна дјела фикције, у Ековом дјелу је техника и тематика лажног документа који је у пуном смислу такав, не само у поетичком и фиктивном. Сами „Протоколи” су, као што смо видјели и као што је свјетској јавности доказано, безочна књижевна крађа и фалсификат. Као такви, сачињени су од 24 програмска поглавља која, наводно, изговарају јеврејски, то јест сионски мудраци. Говоре о јеврејским плановима да овладају свим релевантим сферама друштвеног живота и то све у циљу да се побиједи хришћанство и, нарочито, институција породице у његовом најсветијем окриљу. Привреда, наука, умјетност, штампа и други аспекти јавног дјеловања и утицајне сфере, све је то било на удару јеврејских „завјереника”. Присјетимо се Фукоовог клатна (погл. 92–93) гдје нам Еко даје литерарни сажетак и коментар „Протокола” као противријечних намјера јеврејских мудраца да овладају свијетом по којем су њихови саплеменици расути. У овом роману Еко представља улогу и смисао „Протокола”, контекст у којем настају, слично као што то чини у својој „шестој шетњи кроз наративну шуму”. То су истраживања и преокупације из којих ће израсти Прашко гробље, ремек-дјело у којем се потврђује Еково мајсторство литераризовања теорије завјере, фикције базиране на историјским подацима и чињеницама. На питање зашто Јевреји, одговара можда најупечатљивије мјесто у роману, дијалог Симонинија и Рачковског, који износи