Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 155

КРИТИКA
ИЗВЈЕШТАЈ О ПРАШКОМ ГРОБЉУ

Умберто Еко

и она се открива у његовим гурманским
фантазијама, а све то, у фројдовском погледу,
као компензација потиснуте сексуалности или
асексуалности што још приближније одређује
Симонинијев карактер. Може се рећи и да је
све то посљедица трауме „индоктринације” у
дјетињству, што би задовољило потребе овог
прелиминарног психологизирања. О томе
нешто касније.
Кренимо редом. Једног јутра Симонини
се буди с утиском да тачно зна ко је, а то
чудно осјећање продубили су и трагови туђег
присуства у његовом апартману, трагови
туђег рукописа у његовом дневнику, трагови
туђег идентитета у његовом памћењу. Због
овога Симонини вјерује да је у стан примио
непознату особу, по свему судећи бјегунца,
види његову мантију, али је не препознаје и
не сјећа се ко је тај „тобожњи поп” који носи
перику. Тај поп је, заправо, опат Дала Пикола,
свештеник чији је идентитет Симонини
„посуђивао”: он је водио свој живот, писао
свој дневник, писао сопственим рукописом
и, како ћемо касније сазнати, њега је у
стварности Симонини убио. У исто вријеме,
овај тобожњи Дала Пикола не може да се
сјети оних елемената који представљају
Симонинијево ефективно памћење. По моделу
сустанара, свјесних да дијеле обитавалиште,
али не знају с ким, нити шта је у просторијама
у којима тај други живи, Еко алегорично
представља проблем подвојености
идентитета, ионако већ лажних. У овом
дневнику Симонини је прво лице, а о Дала
Пиколи суди (се) само на основу његових

дневничких записа који су компатибилни са Симонинијевим. Касније, они један другог допуњују
и адресирају, што ће рећи да ова дневничка проза (с елементима фељтона) негдје поприма и
епистоларни облик. Управо уз помоћ ових Дала Пиколиних писама Симонини се постепено присјећа
и открива дио по дио свог памћења. Над дневником, над кључним рукописом у структури Прашког
гробља, бдије Приповједач, а цјелине у којима се појављује посебно су наглашене (чак и болдирано)
и посебно, вишеструко су функционалне. Приповједач је у исто вријеме и приређивач овог
рукописа, јер је текст писао неко ко у начелу нема осјећај за хронологију и законитости умјетничког
приповиједања, те тако једној безличној и хаотичној форми даје коначан литерарни облик.
Коментарише, посредује између двије стране личности главног јунака и између два рукописа унутар
дневника. Наратор је значајних ретроспективних дијелова без којих не би постојала романескна
цјелина овога дјела, интерпретатор је „преписке” између Симонинија и његовога алтер-ега. Између
еуфорије заборава и дистрофије присећања.
Билдунгселементи у овом роману су у функцији освјетљења карактера, нарочито они ко