Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 154

КРИТИКА ИЗВЈЕШТАЈ О ПРАШКОМ ГРОБЉУ Саша Шмуља Извјештај о Прашком гробљу Умберто Еко, Прашко гробље, Плато, Београд, 2011. с италијанског превели: Мирела Радосављевић и Александар Леви Све је до те мере јасно да бих се готово насмeјао да нисам обузет ужасом. Ернесто Сабато О јунацима и гробовима Н аравно, рукопис је и у овом, шестом роману Умберта Ека формалноструктурално подручје око којега и унутар којега аутор, препознатљивом вјештином и ненадмашним умијећем гради романескну зиданицу свог новога дјела. Ако је у Имену руже, вођен путевима сопственог усуда, рукопис коначно доспио у руке свога приређивача, у Прашком гробљу рукопис свједочи о бешчасном путешествију једне идеје, о њеном бескрупулозном плагирању и нарастању до степена опште помаме. У Прашком гробљу рукописи нису похрањени у митском и мистичном лавиринтном здању, не умножавају се као палимпсести нити одражавају узвишену идеју свеопште библиотеке. У овом роману лажни документ није тек литерарна категорија којом писац осваја терен поетичке вјеродостојности. У Прашком гробљу рукопис садржи биљешке једне опскурне личности и свједочи о 152 настанку и утицају дјела које одражава најмрачније људске инстинкте, при чему је свједочени рукопис у пуном смислу те ријечи лажни, фалсификовани документ. Као и у роману Тајанствени пламен краљице Лоане, који непосредно претходи овоме, Еко истражује амнезију, односно неке аспекте дјелимичног губитка памћења главног јунака као и путеве поновног откривања запретених елемената меморије и идентитета. Откривање те индивидуалне изгубљене прошлости и потрага за траумом која је до амнезије довела, у Прашком гробљу је истовремено и својеврсна рекапитулација колективног памћења и сагледавање колективних траума европске историје 19. и 20. вијека. Губитак памћења код Симонинија, главног јунака овог дјела, повезан је и са подвајањем личности до којег долази (и) усљед поистовјећења са човјеком чији идентитет присваја након што га је убио. Није, стога, случајан сусрет у једном знаменитом париском ресторану, случајни сусрет Симонинија с Фројдом, младим стажистом који је још увијек тражио свој научни идентитет, експериментисао с