Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 150

ПОЕЗИЈА ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ Јованка Стојчиновић Николић Насљедство огледало ? Како разјаснити овај случај (О)порука Заустависмо се насред ходника Наше куће Ових дана баш ништа не пишем А знам Син и Кћери никада неће одустати Од жеље да им читам у башти Испод куће Са својим теретом У очима чемпреса и бреза Нижући стих на стих Који ће се макар за пола вијека Сусрести на заслуженом мјесту Ако више ништа за будућност У пјесми не оставим И ово је довољно Мало је простора између Малих и великих даљина И Оних које се увијек могу прећи 148 Кад се родио наш син Супруг је чврсто омотао својом кожом Његово мало тијело Нисам ни примијетила када је Оно попримило Очев облик и Скок јелена Док не стадох у огледало иза његових леђа Одмјеравајући Очеву кошуљу Три броја већу од рамена Гледала сам то витко усправно стабло С рукама танким као гране младог храста Како граби у висину спајајући времена И данас стојим испред истог огледала Као нијеми посматрач Иза леђа сина мог сина Одмјеравајући кошуљу Три броја већу од његових рамена Тек тада схватих Како нисам имала времена да одахнем Нити да допустим сину да порасте