Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 141

ПОЕЗИЈА
РАНКО РИСОЈЕВИЋ

Мала ноћна
пјесма
Рекло је: Хоћу сасвим малу пјесму,
од неколико стихова. Савршену.
Сасвим моју, да је као дах мој.
Под коју ћеш се потписати ти
који ме увијек ословљаваш
присно, као да смо скупа одрастали,
у прашини, у ријеци, у шуми,
у овом сну, из ког ти се јављам,
па не знаш је ли сан, или јава,
јер падаш, падаш, мада све видиш:
како ти прилазе познаници,
у бијелом простору пустиње.
Ти им говориш, присно, као зналцима,
о овој малој пјесми, о мени,
који сам, како кажеш, насилан,
претендент на све на име
у коме је одговорност коју нећеш,
која ти не треба, као ни слава,
ни част, ни неизвјесност,
у којој не видиш садржај,
смисао, било шта од твоје-моје
мале, савршене пјесме, што
се још држи неизбрисана,
иако смо замијенили улоге.
Има, има, кажеш ми, или ти кажем,
та ноћ, бескрајна, с безброј
буђења и сањања, чак и овог часа,
док записујем одјеке, позиве и одзиве,
ко зна чијих живота.

Посвећен
Над свим, пуним и празним,
слободно летећи, стреловит,
невидљив, увијек сам, наг,
ватра и лед, све и ништа –
бајка о бившем и љепшем.
Гледам те сада, при дну,
не марећи за успон по дугама
сасвим празне каце
у којој си рођен и одрастао –
шта то загледаш данима?
Ту је спој, морао би бити,
гдје би сврдло ишло лако,
отвор би био довољан за тебе,
кад не можеш преко руба,
отићи напокон из сна
створеног по мјери других.
Само, ко је и шта с друге стране?,
Кроз отвор, ући ће, сви одједном,
гласни, снажни, отпорни на све.
Овако, све мањи, све самљи,
ствараш слику дна које те зове.

139