Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 140

ПОЕЗИЈА
РАНКО РИСОЈЕВИЋ

Пукотина
живота
Заборављаш, понављаш, назадујеш.
Наднесен над ту бразду што је Бог
лично, у своје вријеме, узора човјеку
у том тијелу, да буде извор живота
и први буквар свему и свакоме,
рекао би, да не сумњаш у себе:
Ту се муцају молитве, али за шта?!
Срицао си, грцао си, упијао си
мирисе, облике, боју, дисање
живота самог, попут погаче
преломљене на двоје.
Благословене су вишње руке што
замијесише, испекоше и подијелише,
гладнима и жеднима живота.
Само када би се појавиле, виловите,
у оном трену када је зов пукотине
само теби чујан, над доловима,
на њих би утиснуо исти пољубац.
Зов древни, предумни, јека плача
првог и коначног, с врпцом
што те брани, присваја и веже –
пој жесток над свијетом сјаја.
Шта сада, под сјетним гајем
гдје нема мира ни одмора?
Све отпада, растаче се и отходи.
А ти дрхтуриш, изгубљен, мрачан,
без извора, утјехе и смисла.

138

Чистина
Слободно се окрени око себе,
докле ти поглед сеже – чистина.
Је ли то празан простор,
или позорница коју неко
теби невидљив нетремице гледа?
Ти видиш само травке, повијене;
вјетар не престаје, игра траје
док се смјењују сунце и мјесец.
Јеси ли свикао на ту дивоту?
Шта би све могао, ако би хтио,
ако би покушао, ако би знао.
Нема дрвета да се склониш,
ни довољно дубоког бунара,
ни стола са клупама уз њега,
ништа није изграђено све тамо
до стапања два свијета у линију.
Јеси ли њоме окружен, омеђен,
заштићен и остављен, да трајеш?
Дрхтиш пред собом, пред невидљивим?
Ако једно гледаш, све видиш.
Само си ти различит и један.
Можда вјетар, сунце и мјесец –
мада и свака травка јесте једна.
Нема потребе да се окрећеш,
вријеме је да почнеш, било како.