Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 139

ПОЕЗИЈА РАНКО РИСОЈЕВИЋ Ранко Рисојевић Посљедња пјесма Може ли пјесник, у било ком тренутку свог живота, рећи: Ова моја посљедња пјесма истовремено је и задња? Поезију више нећу писати. Може ли то изјавити а да му се смрт још није најавила и обзнанила, да га није загрлила и повела у непознато? Мислим да не може. А ево и зашто. Посљедњих десетак година сваку моју нову пјесму доживљавам као задњу. Напросто ми се чини да послије ње ништа више нећу написати. Као да сам потпуно празан, а стихови које сам, готово невољно, написао као да су попут оних митских капи истиснути из суве дреновине моје душе. Осушена, сасушена, шта он може још да каже?! Али, није тако, зато што о томе ја не одлучујем. Послије неког времена, ето нове пјесме, и не само једне, него она за руку вуче још једну и још једну. Као да је то неко вилинско коло. А непрекидно исписујем пјесме есхатолошке, у којима се пјева о посљедњим питањима, што и одговара мојим годинама. Како, онда, да се увијек нађе нови стих, па још један, нова пјесма, нова збирка, ако је све већ речено? Нешто каже да све није речено. Да не може напросто бити речено. Све је све, а речено је само дио тога Божијег дјела. Послије збирке „Самоћа, молитве”, мислио сам да више нема шта да се каже поезијом. У самоћи, остаје ми само молитва. Гласна или безгласна, с ријечима или без ријечи. Онда су дошле пјесме сложене у збирку „Расвит”, која је била као тачка на тмушу палу по нама, по мени првенствено, јер поезија за мене јесте ствар мене у свијету и свијета у мени, а не свијета око мене који стално покушава да ме као јединку поништи, иако се то не може чисто механички раздвојити. У поплави пј ]