Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 138

ПОЕЗИЈА АНА БАГРАЈАНА То је приближно тамо то је приближно тамо где је Богу понестало конца где земља није ушивена за небо већ кружи као откинута шапа плишаног меде – ситница туђег детињства то је приближно тамо где Божја рука не додирује сенку усамљеног дрвета посеченог од људске руке уочи Празника Почетак 136 најпре бејаху ране из њих отицаше небо на небу се појављиваху лимфни чворови који везиваху све чудне лоптице које се хаотично креташе по небу (одакле ли се створише...?) потом су чворови нарастали постајали тешки као камење и као камење се сурваваху доле стварајући нешто слично оним (већ везаним) лоптицема које се називаху свака именом божјим и богови остајаху сами јер мишљаху да нема више никог на небу (једноставо су заборављали на ране из којих је почињао Космос) то је приближно тако као да сунце пада на колена и моли за опроштај тебе мене зато што је веома касно угрејало наша срца Пређа чупам небо за облак танак млаз светлости провлачи се кроз прсте бела нит постаје златна креће на пут ка хоризонту тамо иза хоризонта Ти посматраш како се бели облак топи и смањује и одједном сав нестаје златна се нит путујући до Твог срца моли за своју тајну пређу осим Тебе нема коме да испричам