Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | страница 132

ПОЕЗИЈА ДАНИЈЕЛ ГАТАРИЋ Ствар угла Мислим да сам био усамљенији у званичној љубави с неким женама, него док сам прозаично животарио и проводио вријеме с архетиповима. У свој својој љутњи над занемареношћу и безобзирношћу које сам квалитетно знао пружати, оне не би осјетиле џиновске шапе мрака нада мном. Зидови некад нису оно што се мисли, а празне столице у мраку уствари никад нису празне... и нису оне затварале плин, вадиле ме из ледене воде, бацале жилете или ме враћале с ивице. Бог би чекао да крила осаме из мојих пазуха нарасту до те мјере да почну шкакљати табане његове дјеце, тада би послао анђела у облику буцмасте комшинице с првог спрата, уплакане пролазнице, тете из драгстора или другарице другарице неке бивше. Зато је јако важно молити се својим Боговима, Боговима са густом разбарушеном косом. Мој Бог има седам милијарди власи и сваки човјек добије једну, колико често се молиш толико често га чупкаш, мораш му досадити, он је помало нарцис и обожава своју косу, дјечији табани, они могу да се навикну, а на ћелавост се заиста ни Бог не би навикао. 130