Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 133

ПОЕЗИЈА ДАНИЈЕЛ ГАТАРИЋ Потребе „Мени је машина откинула прсте... знаш, он је мој рођак, Петар Кочић ми је род.” Није било потребе да га тјешим. Зашто бих, једног сентименталног јутра доћи ће анђео широких крила и однијеће га као што лавица носи своје младе и неће осјећати бол ни повријеђен понос, пут ће бити нестварно лак, ушећерен мимозама и Брахмсовом успаванком... Ја имам све прсте... знаш, рођак је ја, највећи нерадник, пијаница и пробисвјет. (Није било потребе да га тјешим) Зашто бих, једне туробне ноћи у сну демон закржљалих крила и прљавих канџи залетиће се у моја леђа, моја прса... изнуриће ме бол и непревазиђен страх, пут ће бити гадљиво тежак, усољен ноктима и шамарима Wagnera... Није било потребе да га тјешим, али иза застора, иза костима, тресле су се голе моје морбидне потребе. 131