Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 131
ПОЕЗИЈА
ДАНИЈЕЛ ГАТАРИЋ
Топла
светост сунца
Руско сунце у прозору и празно двориште,
умјетне слике накежене породице,
не смета ми заиста, али ти ходници су уски и огољени,
прашњаво бијели олтари промашених умјетника.
Зашто? Зашто собе не почињу одмах?
Не цери се, имаш Коеново ремек дјело у очима,
Морам поћи према теби, у дуге кафанске провокације,
у непрестано зујање у ушима...
Мириси на крају су тешки, крв је света,
не требамо је олако просипати.
Мислио си да сам тек стидљиви чудак
и да не знам гдје је брахијална артерија,
ни ја ни мој нож... сад је одвећ касно,
а све што сам хтио рећи је да заиста не волим ходнике.
Нешто нас веже и омета, сада смо блиски,
сада смо уплашени и блиједи, сада смо једно,
сада смо збуњени странци у ходницима
и остаће нешто готово еротско, у том ножу,
у јауку, у свој тој топлој светости руског сунца
која нервозно капа и којој ће сутра неко искрено да се моли.
129