Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Seite 123

ПОЕЗИЈА МАРГАРЕТ АТВУД Кућа Брак није кућа није чак ни шатор то је оно прије и хладније: руб шуме, руб пустиње неофарбане степенице отрага, гдје чучимо, напољу, једући кокице гдје болно и с чуђењем како смо преживјели и до сад, учимо палити ватру. Почни овако Почни овако: ово је твоја рука, ово је твоје око, ово је риба, плава и пљосната на папиру, готово да има облик ока Ово су ти уста, ово је О или мјесец, шта ти се више свиђа. Ово је жуто. Кад научиш ове ријечи научићеш да има више ријечи него што ти икад можеш научити. Ријеч рука лебди изнад твоје руке као облачак изнад језера. Ријеч рука ти чврсто држи руку на овом столу твоја рука је топли камен кога држим између двије ријечи. Кроз прозор је киша, зелена јер је љето, а иза тога је дрвеће, а онда свијет, који је округао и има само боје ових девет шарених оловака. Ово је твоја рука, ово су моје руке, ово је свијет који је округао, а не раван и има више боја него што ми можемо видјети. Он почиње, он има крај, ово је оно чему ћеш се вратити, ово је твоја рука. Ово је свијет који је пунији и ког је теже научити него што сам рекла. можеш га тако размазати црвено, а затим оранж: свијет гори. 121