Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 114

ЕСЕЈ ПСОВАЊЕ У СРБА „није ти место са мном, на овом свету”. И то прогонство сасвим је блиско клетви „дабогда нестао”, „дабогда те црна земља прогутала”, „зло те смело”, „није требало ни да се родиш”. Само су варијације на исту тему псовке – „јебо те ко те направи”; „јебо те ко те роди”; „јебо те ко те олиза” (овде је ступањ увреде још дубљи довођењем опсованог у везу са животињским чином), „јебо те ко те отели”, „јебо те Хитлер” (разлог више да не постојиш ако си истог соја као човек који је симбол највишег зла, оличење људског изрода, највеће људске погани), „јебо те шинтер”... Псовање, је метафорички речено, „спуштање рампе” пред иоле стилизованијим, узвишенијим, виспренијим говором, то је аутистични говор, стављање чепа на боцу у којој је дух богат изразом, реторичким умећем, красноречивошћу, елоквенцијом. У том смислу псовка је данас постала говорна поштапалица, рефлексна реакција, начин скраћене комуникације и у оним односима које не мора карактерисати непријатељство. У многим другарским дијалозима пајтоса по занату или, чак, интимнијим везама парова присутни су изрази (чисте псовке) – „јебем 112 те”, „јебо ја тебе”, „не зајебавај”, „не мрси муда”, „не тупи курац”, „не паламуди”, „одјеби”, „зајеби ме”, „сјаши”, „скин се с курца”, „ а на мојега”, „а на курац”, „мој кур”, „на мој, де”, „чукам”, „ево ти га, на”, „јеб за јеб”... Из низа псовки избија затомљени класни садржај, израз поремећених, деградираних лумпенодноса, морално лицемерство и империјални цинизам титулара такозваног историјског прогреса, наталожена фрустрација потлачених, обест и препотентност привилегованих – „копиле једно”, „матер ти јебем курвинску”, „мајку ти јебем лоповску”, „сорту ти погану јебем”, „род ти покварен”, „курво курвинска