Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 109

ЕСЕЈ прилози мидхата бегића објављени у бањалучком часопису путеви његове усмерености и особености у појединачним појавама и токовима. Бегић у први план ставља питање изворности, тла, средине, историјске условности, наслеђа, језика, питања обележености и еволуције, саображења према друштвеним и културним потребама. Такав преглед и поглед није могао да заобиђе валоризацију конкретниих песничких дела и писаца из позиције општих одређења , да их по једној историјској методологији и типологији, са свим посебностима, угради у контекс друге и веће књижевне целине, приповедне и есејистичке. На лествици вредности Бегићевих критичкх прегледа босанскохерцеговачке поезије, много година иза књижевних догађаја о којим се говори, прво су се појавиле поеме Скендера Куленовића. Бегић их представља, уз Јаму Ивана Горана Ковачића, као најважније ратно борачко остварење српскохрватског језика. Исто тако касно, неколико година иза смрти Мака Диздара и осам година после појаве Каменог спавача, у предговору трећег издања, Мидхат Бегић је написао да је та чудно сачињена књига изузетна песничка појава не само у босанскохерцеговачким него и у југословенским размерама. Он накнадно, компаративном методом, открива посебан сјај и значај тог певања што је само себе опевало и очврсло, променљивих и повратних значења која су збуњивала критичаре неверицом и сумњом. Закаснели сусрет није Бегићу био на сметњи за принципијелна осветљења правих уметничких остварења. Посредством књижевнотеоријске анализе, естетским аргументима, он саставља несазнатљиву целину значењских односа, њених хармонија и истина. Стиче пуно право не само да суди него и да пресуди, без самоограничавања и устручавања, са дистанце наглашава вредности и предности таквим бављењем поезијом. Прихвата их у оном поретку како их је песник устројио и остварио, са белешкама, речником и коментаром. Мимо национално-етичког самозадовољства Камени спавач се испевао и опевао својим стваралачким разлозима, опесмотворио се аутентичним наслеђем које су векови створили за векове. Онолико колико се бавио и није бавио босанскохерцеговачком поезијом, између релација и мерила светске литературе и стварности приповедачке Босне, критичке рефлексије Мидхата Бегића о домаћим Андрић, Селимовић, Црњански Рајко Петров Ного писцима, маколико биле проницљиве и значајне, са естетских и националних становишта само су додирнуле ондашњу богату и разуђену песничку стварност, остале су да се изврше и доврше у четвртој књизи Раскршћа. Зато је било потребно да у тексту Отвореност књижевних кретања, објављеном у Путевима ( број 2, 1973, стр. 155–157), савременост савремене босанскохерцеговачке књижевности Бегић тражи и нађе у њеном босанском духу који је изнедрио „изнимна и незамјенљива дјела, са осебујним стилско-тематским одликама” (155). Тим „осебујним стилско-тематским одликама” , више у савременој проблематици, њеном третману, мање у тематици модерне стварности, шездесетих година прошлог века, домаћа књижевност осавременила се и модернизовала, обогатила и осамосталила, више у поезији, њеној осећајности и изражајности, него у приповедном стваралаштву. У драмској књижевности, као и у другим срединама српскохрватског језика, није било правих остварења. Највише успеха у прозној литератури постигли су писци који су се „надовезали” на Андрићево књижевно искуство, али без могућности да га превазиђу. Бегић издваја Мешу Селимовића који је из Андрићевог - -