Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 110
ЕСЕЈ
прилози мидхата бегића објављени у бањалучком часопису путеви
нада сваког човека, огромног и неумитног људства, критичарев осећај претворио се у критичку
потребу да се идеја о ослобођеној човечности, инерцијом опстанка, сагледа и представи у светским
интелектуалним и књижевним размерама и одбране обезвређене вредности живлења и стварања.
Пешчани сат, текућу историју и живи живот, Бегић види и посматра као особену језичку
и књижевну грађевину која је сама себе створила, осмислила и протумачила. Њена сложена
значења, сплетене мисли свести и подсвести, што „стварају и разарају у покрету”, он разматра
и процењује у контексту тадашњих друштвених догађања у отуђеном и губитничком свету. То
је време омладинских немира на западу и истоку Европе 1968, самоспаљивања Јана Палаха у
Прагу и спутника у свемиру. Кључне мисли, основу поетике Марка Ристића, њене теме и идеје,
дијалектизацију појава и односа, појмова и спознаја, слика, речи, асоцијација, Бегић налази у
есејистичким садржајима огледа За свест писаних истовремено или непосредно после Пешчанoг
сата. Препознаје их већ у првим стиховима збирке:
Проћи ће поред зида на коме пише САМОСВЕСТ
Само свест те може спасти од јаре која бије из овог казана.
Само свест и самосвест може донети нову светлост и нову спознају, спасење људскости у
„кварном свету”, рачунарском и наоружаном, који у „свом свемирском залету чарка по Мјесечевом
пепелу” (М. Бегић, наведено дело, л53). Не само по садржају космичких и животних мисли о земљи,
води, ваздуху, дионизијској ватри, духу побуна и слободе, љубави, музике и поезије, него и по
структури, истом реду и поретку, те су идеје разрађене и представљене у једној и другој књизи.
Бегићев есеј На трагу Пешчаног сата Марка Ристића стално је и на трагу критичке мисли Ханифе
Капиџић-Османагић, њених суочења са Пешчаним сатом, есејистичко-филозофском поезијом
карактеристичног тренутка историје и поезије, када је песник препознао себе у времену и време
у песми, дијалектичком изразу у којем „смисао води ријеч, а ријеч рађа смисао”(152). У свом
огледу Капиџић-Османагић је показала и доказала да је такво аутентично стварање добитак за
поезијју, сведочанство о времену и податак о вечној поетичности живљења. Рационално и спонтано
уобличено, оно је изван Ристићевог аутоматс